Стадијум емоцијалног стања. Крајњи вид апатије.
Као бомба пива, док је пију она улази у нирвану, срећна због тога што је бит њеног постојања испуњена - да је попију. Након што је одрадила свој посао бива згужвана и ћушнута покрај пута, испијена и бачена, баш као што се ти осећаш. Једном је неки паметан човек рекао:"Чашу меда нико још не попи, што је чашом жучи не загрчи", али не, ти си изузетак, пијеш мед док си још млад, коме треба слатко кад је већ једном ногом у гробу. Зато си сласно кренуо да живиш, пуним, препуним плућима. Било је лепо док је трајало, али нема више. Сав си мед попио, и кад си жељно сркнуо још мало слатког живота дочекао те је чемер који си сваки пут остављао за касније. Лепе успомене које си проживео постају ране, а чемер је ту, да соли ране, претварајући сваки нови тренутак у неиздрживу агонију. Свестан си своје грешке, треба увек мешати добро с лошим, али авај... касно је.
Био си у екстази, уживао си, клео се у хедонизам, али сад је то прошло. Навикнута на савршенсто, твоја психа не може да издржи силовити пад са седмог неба на чврсто, реално и блатњаво тло. Осећаш да лудиш. И тело те се одрекло, исцрпео си залихе ендорфина за наредни век. Полако падаш у депресију, размишљаш како си искусио све што је добро и лепо, једноставно немаш за шта више да живиш. Свака могућност је исцрпљена, свака иновација позната. Бојиш се монотоније, а шта год радио чини ти се да је живот једноличан. Тражиш уточиште од овог уклетог света, затвараш се у себе, да би на крају схватио да све време бежиш од те дотичне персоне. Сваким треном све си сигурнији да хомеостазу можеш успоставити само ако окончаш свој сада мизерни живот. Само још једна кашицица живота, само још једна ти треба и све би се вратило у нормалу.