Raklja
Šo reče Stankela, mesto randevuja prečke i stative. Ono, sigurno da ima neku čar kad daš evrogo u raklju na primer dropkom, a goša neverue.
Evo recimo kacam igro za Parisen Žermen protiv nekih Mađarština, misim da se zovu Videoton ( zipa slučajeve šo su dali ime klubu, mogli su ga nazovu Ulicakrov, nevera)
Nači prolazim jednog, okrećem se kažem čmokaj ga Husaru, i onda znači sigurno lomim još jednog metodom biciklica i već sam negde ispred šesesterca. E pazi sad ovo, saću vam pokažem, samo ne mogu sad u Paćotiju, tad sam nosio novu kopu - Najku, naš kaka kopa lagana ko čarapa i još blista, očetko Pantela pre meča.
I stojim ti ja na ivici šesesterca, sigurno nek to bude ivica ove Diana unikatne tapiserije, rolnem loptu Adidas Fivernova i uvatim je spoljnom - udarcem vrste efe i pravo u raklju. Goša u faznu stoji pomičnosti bez. A sutra u Lekipu naslovi tipa: “Pantela pokvario Video(ton)”, “Pantela, što opet u raklju? ” i tako, al neće Pantela da se hfališe. Evo, nek novine pokažu, slučajno pono.
A naače šo mi došo posle poslednjeg sudijskog zvižduka njihov levi bek, neki covpa mali prljavi zbrčićima smešnim nekim i kao: Pantela aj daj dres. Ja ga gledam, de da dam original od Najkea broj desetka razumeš za Homu neku il neki takav kurac. Al aj dao sam, Pantela je dobar čovek.
Aj sad Sveti otac, duhovi i braćala sigurno. Ameno!
Pošao sa drvećem u šumu...
Situacija u kojoj se u pratnji svoje lepše polovine gorko kaješ što si je poveo sa sobom, jer toliko je ženskog sveta oko tebe, da prosto tvoja poligamna krv u tvome telu proključa.
U divnom raspoloženju, kao dva zaljubljena golupčića, tvoja draga i ti idete na letovanje. Pošto ste stigli, odlučujete da odete na kupanjac. Razgolitite guziće, uzmete peškiriće i pravac na plažu. A kad tamo stignete, surova realnost počinje da te savladava. Oko tebe vlažne, preplanule, ženske figure u ogromnim količinama, sve divno raspoložene. Muškarci su u deficitu, stoga su čak i tebi, tako očigledno zauzetom, upućeni pohotni pogledi. Čuješ molbe za nanošenje kreme protiv opekotina na vrela, glatka, izvajana tela, upućene srećnicima koji nisu "poneli drva u šumu". Toplesi sevaju na sve strane, ono što žene zovu "gaćice" ne može biti minimalnije, pa još onaj morski vazduh... ama sve te tera da konstantno ukrštaš noge, kao šatra, tako ti je zgodno. A tvoja verna draga sve vreme pomno prati kud je uperena zenica oka tvoga. Na svaki tvoj pogled koji nemarno spustiš na tuđu obinu, ona počinje da se kočoperi i frkće. U takvoj situaciji najbolje je da svoje okice duboko zamišljeno držiš na dalekoj pučini, i tvoja draga će tada biti sigurna da tamo ne možeš uočiti nijednu tuđu dojku ili ne daj bože guz. Ono horizont jest lep, ali ti nekako prosto dođe da se ujedeš za rođeno debelo meso, samo kad bi mogao da se dohvatiš... Sledećih deset dana provodiš u ubeđivanju svoje drage da na otoku postoje mnogo bolja mesta za posetiti od plaže sa sitnim belim peskom. Nemoguća misija... Odmor prerasta u gorko kajanje i proklinjanje nemilosrdne sudbine...
Tera voz
Ракијски комплимент.
Одеш негде у госте, звоно, изување, цоке-цоке-цоке, "Јесте стигли?", перјане јакне све једна преко друге на кревету у спаваћој или на чивилуку док не направе прав угао, бубњара еманира топлоту, "Да поседамо", "Јесте за нешто жестоко?", "Вала може", "Ово је моја, да видиш што иде уз пршуту", "Да пробамо", плоп, кло-кло-кло-кло-кло-кло, кло-кло-кло-кло-кло-кло, кло-кло-кло-кло-кло-кло, запуш, "Ево изволте", "Фала", ексирање...
...ракија клизи до желуца и експлодира, талас врућине се диже и удара у чело из ког избија 'ладан зној, долази до кратког споја те поремећаја можданих синапси, па хоћеш да се почешеш а оно прднеш, неко те прекорно погледа али то више није твоја жена него четири Драгане Мирковић, машу прстима на чијим врховима у сребрним оделима плешу валцер Неле Карајлић и Алан Чумак на тактове "Девојке из града" Елтона Џона, простор иза почиње да светли и ето га Краљевићу Марко, носи мираз од сувога злата да ти стару мајку гледа која наилази ока бистра, важнија је од Глорије Павковић и Небојше са њом заједно. Одозго долеће златомуда вила и свима подари по качицу сјеничког кајмака и вруће проје и запева, па чак и за појас задене. И таман да кренеш путем од жуте цигле, где цвета лимун жут, у сусрет Џуди Гарланд у мрежастој мајици и са зечјим репом из дупета у дугиним бојама кад...
..."Јел добра, а?"
Схватиш да је делиријум трајао само делић секунде.
"Ау, тера воз!"