Mnogo pre nego sto je nauka otkrila da su osnovne vitalne funkcije kontrolisane od strane nervnih centara u meduli oblongati, meduli spinalis i eventualno u cerebelumu, nas narod je vec znao ne samo da te celije nisu ni u kakvom srodstvu sa sivim celijama nego je i preciznoscu intuicije koja je samo nama ugradjena u genetski kod odredio i kolicinu potrebnu za krkanje, prcanje i kuntanje. Tacno dva grama.
Kada se za nekoga kaze da nema ni dva grama mozga, misli se na osobu koja do te mere zadivljuje svojom gluposcu da budi naucnu radoznalost i tera druge da se pitaju kako ta osoba uopste jos uvek hoda na dve noge.
Na primer, dva grama mozga imaju osobe koje:
- jedu kad su gladne
- sklanjaju se od vremenskih nepogoda
- sklanjaju se od zmija
- ne diraju uticnicu mokrim rukama
- gledaju i levo i desno kad prelaze ulicu i sl.
Dva grama mozga nemaju osobe koje:
- pokusavaju da poljube sopstveni lakat
- glasaju za Tadica
- gase pozar zejtinom
- mazu trepavice lakom za nokte jer im se svidja boja
- mirisu zapaljenu petardu
- prelaze autoput i sl.
- glasaju za Tomu
Još jedan od zanata koji polako odumire. Razvoj industrijalizacije stvorio je poslovnu nelogistiku po kojima je self-service "bolji" od toplokrvne usluge. Kasirka je "bolja" jer je ona razvila veštinu prevrtanja očima kad vidi da kupuješ čorbu za 400 buđona.
A čorbadžija to ne radi. On unosi emocije u biznis. A to "ne valja".
Čak i da stekne nove adaptivne sposobnosti, za koju deceniju neće ga biti čak ni na lokalnim čorbarama koje još uvek drže do tradicionalnih vrednosti. Zato što ni čorbe biti neće.
Neesretnik sam, oood malena
Od sve muke, peeesme pevam........
Izraz korišćen u visokim akademskim krugovima prilikom sudara mozgova kada redovno dođe do povrede suptilnih i krhkih osećanja nekog od Krangova. Normalan čovek u toj situaciji bi rekao: od blata ćeš me praviti.
Revolucinarno arhitektonsko rešenje za lokale koji inače imaju prostorni kapacitet jednog kokošinjca. Uz pomoć ovog gedžeta kapacitet im se mnogosruko povećava. Čim padne temperatura ispod tolerancije prosečnog gosta, vlasnici kafića navlače kese preko tankih metalnih konstrukcija i puni estetskog entuzijazma stave 2-3 fikusa i jednu plinsku grejalicu. Neiskusni umeju da svrate na kaficu da se sklone sa mećave, ali nisu svesni da ih tek tu ceka bela smrt. U neobaveznom razgovoru i ne primete kako im se na nogama stvaraju promrzline trećeg stepena.
Veliki marketinški magovi znaju da dovuku tu i živu muziku i naprave vrhunsku kafansku atmosferu, što je ustvari čist zicer jer plastenici neodoljivo podsećaju na vašarske i svadbarske šatre.
Alfa i omega veštine hakovanja.
- Brate, kako si uspeo?!
- Ma čačkao sam nešto i ono proradilo...
Metafora za situacije kad ti u velikoj želji i nestrpljenju promakne neki detalj koji učini da od inače obicne stvari ispadne neko veliko sranje.
Fail praćen trenutkom otrežnjenja kad uvidiš da si sa malo više panžnje mogao ispasti mnogo manje glup.
- Video sam Kiflu danas, vracao se od lekara...
- I?
- Jebiga, bas je na Persidu morao da naleti. Da znas kako je izgledao...
- Uf! Mogu da zamislim, kinuo u pikslu. Aj` da mu odnesemo pivo...
Jos ga se nisi ratosiljao? Pa kad ces poso da nadjes, decu da pravis? Svi te cekaju. Keva unuke, otac da se iselis, kondukter da se setis broja indeksa za studentski popust. Baba ima da ti umre a nece da dozivi da ga stavi u vitrinu sa keramickim figuricama. Firme propadaju bez tebe, drzava je u haosu, a ti mlatis orahe!
Rmpalija koji cepa drva. Barem u početku grejne sezone. Posle je to onaj mučenik u kući koga stalno šalju da donosi drva iz šupe/podruma i loži vatru.
- Sine, Radiša sto nam cepa drva ove godine ne može da dođe. Imenujem tebe za ministra energetike!
- Ali, ćale, njemu je cepanica isterala oko!
- Nije taj poso za svakog. Zato je i smenjen. Zasuci rukave i stupi na funkciju.
Sušenje veša na TA peći.
- Jel‘ neko skoro okretao?
- Ja sam, ne diraj, al’ mislim da su gaće stigle, možeš da ih makneš pa da stavljaš sledeće…
Komentar ženske osobe na pojavu neke nepoznate muške jedinke čiji izled ugrožava njenu sposobnost da se makar neko vreme pridržava uobičajnih socijalnih formalnosti.
Pandan muškom `ovu bih ženio...`
To je ono što ti ostane kad ostaneš bez nekoga. Ne mora taj da ode u večna lovišta, može samo da ode iz tvog života, za stalno ili privremeno, da izađe iz tvog dana.
Posle nekog vremena kad isčili gorak ukus od svađa i tenzije, kada je ta osoba sve manje u tvojim svakodnevnim mislima može da se desi neka sitnica….npr da ti padne ona šolja sa kravicom i da joj se razbije drška. Natera te da sedneš, osvrneš se po stanu i počneš da sakupljaš fragmente. Plavi Pal Mal na ivici kreveta. Džezva za moku. Lep ali preveliki džemper sa golim ramenom koji često oblačiš dok se spremaš da izađeš negde ali nikako ne uspeva da ti se uklopi. Po fiokama nešto veša i još neke sitnice. Jebene šare na posteljini… Nema svrhe otarasiti se tih stvari. Kad malo razmisliš umiruje te što su tu. I ta okrnjena šolja može još da posluži.
U kompu par foldera sa gomilom fotografija. Na nekima je baš ta posteljina na kojoj sad sedš. I to lice u različitim varijantama. Nasmejano. Pospano. Lice zgnječeno zagrljajem. Iznenađeno. Zadovoljno. Nasmejano glasno. Nasmejano tiho. Zamišljeno. Blisko. Na dlanovima možeš sasvim jasno da osetiš širinu tog lica. Nos. Bradu od šest dana. Rupice na obrazima.
Na ulici je drugačije. Tad ideš negde, misliš koji ćeš bus da hvataš, da li ćeš stići na vreme. Obaveze. Treba da se setiš nešto i da pojedeš tog dana, pa da se spremiš za grad uveče. Opet nezgodna zona. Gomila ljudi. Neka tuđa tela te guraju dok se probijaju do wc-a, tuđi pogledi te okružuju i tvoja koža počinje da oseća neki nedostatak, traži ono toplo i mekano skrovište. Tražiš rame uz koje ćeš da priljubiš lice. Nesigurnost.
I trzaj kad osetiš onaj miris...neko je u blizini zapalio džoint.
Možda se treba otarasiti makar one posteljine.
Poznato je i kao skakanje po gagnlijama; podvrsta tehnike jebanja keve s tim što ovo ne uključuje i moguće fizičko nasilje…ovo je čista pasivna agresija, moćna i neprikosnovena za obračunavanje sa osobama koje misle da mogu da ti nametnu svoje stavove kako njima odgovara, ili da im ti nametneš svoje stavove kako tebi odgovara ili iz bilo kog drugog prigodnog razloga.
Od veština potrebne su upornost i ravnoduštnost. Ovo poslednje je ključno. Malo ko je otporan na činjenicu da tebe baš zabole za to što on misli, a još manje kako se oseća.
Kog ganglijanja je dobro što žrtva ne može da vas optuži da ste je realno ugrozili.
Pismeni ispit, lik ispred tebe se uporno ne okreće na tvoje dozivanje i ti već polako prestaneš da brineš što ti fali samo još jedno pitanje za prolaz, nego što bi nedajboze mogao da se ugušis ili iskrvariš tu iza njega a da on ni prstom ne makne, jer zaboga svako radi za sebe i nema prepisivanja! Onda polako krećes u osvetu: opružis ruke ispred sebe, i kreneš da drndaš hemijsku: cak-cak…cak-cak…cak-cak… …..............cak-cak…cak-cak…
Neće mu mnogo štetiti ako propusti da ispiše neku fus notu, a za tikove neka krivi majku što ga nije volela kad je bio mali…
*****
Gradski prevoz, krcat narodom i ti se jedva držiš prstima za neki naslon. Majka i sedmogodišnja ćerka ustaju i oslobađaju pored tebe dva mesta, polako, koliko je to moguće u silnog gužvi. Za manje od sekunde stvorila se tu debela Kokoska, kaže, `samo da prođem`…Nisi uspeo da završiš molbu da sačeka samo dok se i devojčica ne pomeri, već je nalegla na tebe i ti uz pucanje tetiva pokušavaš da ne zgnječiš dete. Taman uspostaviš ravnotežu, a ona već zove kolegenicu Kvočku koja hvata zalet s pola autobusa…. Tada treba demonstrativno da spustis svoje mlado dupe na slobodno sedište. Naravno da će to izazvati opšte zgražavanje jer niko nije video magaricu kako te je pregazila, ali na to treba samo bolje da namestiš slušalice u ušima i složiš zen facu…
