Тог човека не треба представљати. Њега сви знају и нико га не зна; сви знају о коме се ради, али нико га никад није стварно видео. То је онај што је појеб'о све живо, што је дочекао папу на аеродрому када су људи питали: који је онај деда поред Пере? и тд. и тд.
Ово је уствари више нека људска особина, када се нпр. у неком већем друштву јави неки проблем који је наизглед нерешив и онда изађе неки чудак и реши тај проблем који нико жив није могао да реши. Е кад наиђете на такву ситуацију да знате да је тај човек Пера ложач.
Све у свему, Пера је једна од највећих српских легенди.

Ово је иначе цитат из једне од мојих омиљених серија "Нијесмо ми од јуче". Бољу дефиницију мислим да ретко ко може да смисли.

"Како изгледа чоек из ЕУ?
Не псује на улицу, не баца смеће у траву, не коље кокошке, крмад ни телад, а више воли кучка и мачка него чоека и прди пошље ручка.
Цио живот ради, а кад остари онда се лијечи, иде у оним кратким гаћама и сандалама и по читав дан из апарата слика.
Кад види на телевизор да убију теле, он штрајкује глађу, а кад нас бомбардују он навија и радује се."

У тренутку када сви светски економски стручњаци не могу ни да предвиде колико ће велике последице да изазове ова светска економска криза, али се сви слажу да ће последице бити јако тешке и погубне, у земљи Србији на брдовитом балкану јавља се један мали економиста под надимком Мики Маус и сав срећан и усплахирен прогнозира велику корист Србије од ове економске кризе. Након два месеца у Србији народ види да ће ова економска криза не само погодити, већ и бацити на колена српску привреду и народ, уопште, али мали Мики још увек седи у влади и ужива, не мислећи ни на шта и молећи се да што дуже ужива у благодатима тапацирунга под својом гузицом.

То су српске невладине организације, али су зато америчке, британске, француске, холандијске владине организације. Ове организације ће радити против сваке српске владе докле год она има такав назив-"српска".

Током боравка у једном селу између Лесковца и Врања чуо сам за овог човека, који је тамо изузетно познат, па рачунам да је ред да и ви чујете за њега.
Како сам из приче схватио то је нека људска сировина која се ретко купа, а личи више на неког бизона него на човека. Након сахране на којој сам био, враћао сам се са мештанима путем ка селу и кренула је прича. Кренула је омиљена прича међу српским сељацима, прича о политици и геополитичким дешавањима и неко је поменуо Наташу Кандић. И, не лези враже, сељаци умало не почеше да даве једни друге од беса који то име у њима изазива. Ту се нашао један и рекао како би врло радо "изјебао" Наташу и наравно почели смо сви да се смејемо. Док смо се смејали нашао се неко још досетљивији и споменуо овог човека речима: "Не си бе ти за њу! Њу треба да гу изјебе Тома, што продавао магареће месо у Прокупље, јер он кад изјебе млого се зазноји, па још легне преко жену и она онда не мож си устане док се он не пробуди."
Из овога можете закључити о каквој је појави реч и можете извући једну поуку: за сваког човека има посла, па и за тог што је под ко зна каквим именом продавао магареће месо.

Има одређених придева који имају јако занимљиву и доста другачију компарацију на југу Србије.

Особа чији је хоби држање вежби на факултету, а главно занимање му је истраживач. Истражује дубину професорског ректума до које може безбедно да се увуче. Што дубље - то боље!

То је рупа у коју сваки опозициони посланик ставља своју киту (ма ког пола био) у циљу да је што боље попуни.

Убедљиво најсмешнији лик у српској кинематографији, а лик је у серији "Село гори, а баба се чешља". Како није глумац, он себе показује од срца. Мислио сам да је онако ненормалан и у стварном животу док нисам одгледао емисију "Како смо чешљали бабу". Тада сам и чуо нешто о његовом животу, али дефинитивно да га сматрам једним од најбитнијих ликова у серији.

Мисим немо да се љутите, али ја кад га ошацујем то има да буде зајебало век!
У овој реченици је дата половина речи из Драгојловог фонда речи. То је драг и надасве добар и поштен човек, занимљив лик у серији "Село гори, а баба се чешља"

Зачудио сам се када сам чуо да неки људи не знају шта значи овај израз, а још више када сам видео који је то број људи.
Сигурно вам се милион пута десило да лежите, па устанете и онда вам је доња мајица извучена и виси преко панталона, или вам се дешавало да вам је нешто накриво обучено; све једно бити распандрасан значи бити аљкаво обучен.

Врло незгодна особина телефона. Односи се на то да сам излеће из руку, промиче кроз прсте, клизне са стола и незадрживо срља ка паркету, или већ некој другој подлози. Кад уочимо тежњу телефона да оствари контакт са подом направимо гримасу као да нас је куче неочекивано ујело за дебело месо. Дешава се да покушавамо да зауставимо телефон у свом настојању вештином званом "жонглирање", али он сам одскаче и на крају остварује тако страствени контакт са подом да нам звук у тренутку контакта касније одзвања у глави прилично време. Након лупања о под наступа фаза што бржег доласка до телефона и медицинског прегледа да ли је све у реду.

Најнеомиљенија популација међу студентима, у већини су женске особе у питању. Умеју да буду врло добродушне, али та њихова особина не долази до изражаја и остали студенти је ретко уочавају.
Имају и одређене психичке проблеме: воле да упадају свима у реч, да дижу два прста и када за то није време, а што је најгоре подривају једна другу иако су најбоље другарице. Са њима углавном можете разговарати искључиво о факултету. По питању момака су екстремисти, или немају момке уопште и немају намеру да их траже док не докторирају и почну да раде као асистенти; или, пак, имају момке по 100 година и немају намеру да било шта промене по том питању.

Па то је најгора ствар!

Па користе их разни људи у разним моментима, али их најчешће користе они људи који не знају да ли се "не знам" и "не могу" и "јебига" пише одвојено или заједно па пишу "нзм", "нмг" и "јбг". Постоји још примера ових скраћеница, али се тренутно не могу сетити.

Људски непријатељ бр. 1 током зимских дана. Изађеш из зграде кренеш пар корака, јер непосредно испред зграде најчешће нема поледице; станеш да ти око ужива у белини снега и тој зимској идили и кад пустиш следећи корак, појма немаш како, али поглед ти се губи у небеским висинама, по лицу ти падају пахуљице, а у леђима (посебно доњем делу леђа, да не кажем: гузици) осећаш неописив бол. Тек после пар секунди схватиш да си изашао на терен поледице и да ћеш морати са њом да се бориш старом вештином познатом под називом "ход пингвина". Ово сам написао колико сам год могао фино и без псовки, али изазван тиме што сам јутрос доживео нешто слично, разбио сам дупе и ово вам пишем стојечки.

На овом сајту су дефинисане и најневероватније ствари, али још нисам запазио да је било ко дефинисао нешто што не постоји. Ево, ја ћу бити први! Мушко-женска пријатељства су најсмешнија измишљотина коју сам ја икада чуо. Таква пријатељства су измислили они момци (али и девојке) који су гајили прилично велике емоције у себи и мала муда у гаћама да те емоције искажу вољеној особи.

Нови покрет погрешних схватања, јавио се у Србији у последњој деценији двадесетог века и посебно након петооктобарског пуча, у тренуцима када је народ у мраку, а посебно омладина; али не очињем мраку, него душевном мраку. Пошто је тај душевни мрак проузрокован дугогодишњим комунизмовањем, може се рећи да је и овај нови пројект последњи нус продукт комунизма. Идеја овог покрета заснива се на космополитизму, јер су оснивачи овог покрета чланови масонских ложа и на изругивању српског и великосрпског национализма. Како су основе правог српског патриотизма православље, љубав према Србији и српској историји изнад свега и русофилство, то су и њихови главни циљеви нападање на ове вредности. Покретачи ових идеја јесу: Мићун-Годзила, Ђинђа-покојни, Тади и Шуки-манекени, Чанак и Млађа-музиканти (свирачи ку...), Весна-Мексико, Мићићка-китићка, Чомићка-трипер, неизоставни Чеда-дрога, Милан Ст-каубој, Батић-орлушина, Наташа-кандела,С&С-Лихт и Бисерко и још многе личности сумњиве прошлости и још сумњивије и неизвесне будућности бар док има нас који се нисмо предали кретенизму и ренесанси са основним начелима идиотизма и космополитског шовинизма.

Једно врло чудно створење. Више личи на неког гнома него на људско биће. Гнома у смислу физичког изгледа и гнома у смислу морала који поседује у себи. Носилац највиших одликовања за ругање српскоме народу.

Ову дефиницију постављам испровоциран изјавом једне студенткиње Правног факултета у Нишу која је несумњиво дошла из неке метрополе, нпр. Кобишњице. На питање новинара да ли јој се свиђа што је од ове године, које је она уписала факултет (2008.), уведена болоњска декларација; млада сељанчица је одговорила: "Па наравно, јако ми је драго, јер ћу моћи да учим и да се изједначим са децом са запада."
Ова изјава ме је натерала у грохотан смех, јер девојка је асфалт (што јој не бих замерио) видела, вероватно, први пут у 13-ој години када је кренула у пети разред у оближњу варош. Такође сумњам да је видела и Србију даље од онога што може да виде кад се попне на оближње брдо у своме селу, а говори о студентима на западу. ХАха!

Не схватите ово као исмевање села, јер несумњиво је да ја више ценим то што је она. Сматрам да ниједном Србину, или Српкињи не треба болоњска деларација да би био и бољи од деце са запада. Једнога дана и сам желим да се преселим на село и да живим тим животом. Тежак је, али мени је срце спремно да издржи ту тежину а душа жели то.