Demonski konjanici iz slovenske, a samim tim i mitologije Srba koji tada još uvek nisu primili hrišćanstvo. Ne polu čovek- polu konj već polu čovek- ceo konj, tj. konj i jahač su jedno biće a taj jahač nema svoje noge nego raste konju iz leđa. Pokvareni i zli gadovi koji noću jure ljude i uživaju da ih kasape mačevima, gaze kopitima ili ih raspore i zapletu im creva zbog toga što nisu poštovali određene zabrane i običaje na koji su ih izlapele čukunbabe upozoravale. Iza njih jaše njihov ćopavi vođa na ogromnom konju, Veliki Todor, koji je danas poznatiji kao Sveti Todor i koji nosi veliku sablju i kalpak preko lica koje niko nikada nije video. Važno je i znati da su najaktivniji u toku Todorove nedelje. Nikako ih ne mešati sa onim pičkama kentaurima.

Круна каријере сваког академског радника, његова лична Библија, врхунац његовог знања који осликава вишегодишњи рад и труд. Истовремено представља његов лични допринос томе да га све колеге и хиљаде студената замрзе за сва времена.

Суштина је у томе да редовни професор, који је прошао сва могућа и немогућа усавршавања, тренигне и стручне семинаре у једном тренутку доноси одлуку да напише сопствени уџбеник, уместо да преведе страни или настави да користи уџбеник одавно преминулог колеге.

Тим уџбеником планира да ућутка све завидне колеге које причају да је средио докторат преко странке, да натера распуштену студентарију да изговара његово цењено име са дужним страхопоштовањем, да наведе бившу жену да исече вене јер га је оставила и оптужила да је способан једино да паламуди о тој старој књизи коју зна напамет.

О његовом уџбенику има годинама да се распреда у свим академским круговима. Не може он да напише обичну књижицу од 200-300 страна, као што је то урадио његов колега који предаје на факултету у Косовској Митровици. Ипак је он велики дрмр, експерт у својој области, гостујући професор на више страних универзитета - све то мора да буде кристално јасно када се отворе корице.

Уџбеник мора бити толико добар да се због њега посвађа на крв и на нож са завидном колегиницом са предмета која пак тврди да је њено штиво квалитетније и лакше за интерпретацију. Због тог уџбеника ће јој ударити шамар на сред колегијума, пред свима обрисати дупе сликовницом коју она назива својим делом и одлучно одбити да је појебе када му то следећи пут затражи. Нетрпељивост ће пренети и на децу којима ће забранити да икада проговоре реч са њеном децом. Његово дело је тога вредно!

Будући да нема услове да измисли рупу на саксији и открије нешто ново, преостаје му једино увођење терминологије коју још нико није употребио и невероватних метафора које му падају на ум у тренуцима највеће инспирације.

Тешко јесте али уџбеник мора имати исту особину коју аутор проналази у себи - врхунску ненадјебивост.