PRIMER I

- Huanita Maria Esperanca slušaj me *gakh gakh khaghkghkhkggkh*

- D..d..a Roberto Pablo Epinjoza Domunđone ?

-Ti znaš da ja *gakh gakh khaghkghkhkggkh*, imam rak side već 6 meseci, i da mi se *gakh gakh khaghkghkhkggkh* bliži kra...*gakh gakh khaghkghkhkggkh*..j

- Ne.Ne govori to (kreće da lije fejk krokodilske suze), ti znaš da te ja volim, da ne mogu bez tebe *šmrc, šmrc* .

- Slušaj, znam da me već 40 dana varaš sa Huanom Pedrom Karlosom Navarom *gakh gakh khaghkghkhkggkh*, ali opraštam ti jer te volim *gakh gakh khaghkghkhkggkh*....
I samo još ovo želim da ti kažem....*gakh gakh khaghkghkhkggkh* seti me se ponekad....*gakh gakh khaghkghkhkggkh*.

(tu zaklapa oči, srce mu otkazuje, svi aparati na kojima je priključen se isključuju, Huanita Kakogod gleda s nevericom i očima punim suza, cela familija uža i dalja kao i prijatelji dalje i uže familije ulaze u sobu oplakuju pokojnika i teše Huanitu Kakogod.)

PRIMER II

- Ne Majkle, majku mu , ne možeš se sad seliti, razgovaraj sa ćaletom, ne smeš sad ići u Pakisirijurak, kad znaš da tomo pršti na sve strane...

- Đeni, ne brini, čak i kad odem tamo, moje srce će uvek kucati za te...

- Ali Majkle....

- Po poslednji put ženo ne idem ja nigde nego se vraćam kući moj ćale je Šeik Sjedinjenih Pakisirijakaniračkih Mudžahedina, koji mi je samo platio da dođem ovde na godinu dana, i ne zovem se Majkl, već Mahmut Habalazahmuhazadahin...

- ......

- Ali svakako, seti me se ponekad....

(Tišina prolama ovaj "okvrd" momenat, koji se uglavnom prekida prelaskom na sledeću scenu.)