Са 19 година је било лако, мислио си "празна гајба, рибе, цирка, развлачићу се као дебела руска мачка, маторци шаљу кинту... ово је живот за мене, о, да да да." И био је. Факс те није бринуо претарано, јебем му матер, шта ако ниси дао услов, још си млад, има веремна, људи студирају и у својој 40. Пара нема па нема, али некако увек буде довољно. "Биће боље, чек' факс да завршим." У међувремену си сконтао да ти на гајбу долази све мање риба, не можеш баш са сигурношћу да твдиш да ли је то због испалог шкембета или тобожњих бора које само жене могу да примете, или што су, пак, изгубиле смисао за ТВОЈ хумор. Годишњакиње ти некако изгледају тромо, барем оне које се нису удале, па се окрећеш млађаним женскињама, знајући да већина њих само чека вас... у најбољим годинама. Чудио си се некада како твоје осамнаестогодишње другарице увек фурају неке маторе типове, где ли их налазе, бокте, али, авај, ето сад ти је јасно. "А што не нађеш нешто да шљакаш?", "Немам кад, морам да учим."
Онда те свадба најбољег ортака, другаричин порођај, одлазак родитеља у пензију наведе да се окренеш. Е, тад сконташ како се пада у депресију.