Svako poznaje jednu. Ukoliko to pak nije slučaj, bivaš osuđen da od mnoštva drugih žena praviš sliku jedne. Idealne. Snežane.
Malo je reći da je prelepa. Sramota me da takva reč stoji uz nju. Nisam dostojan ni da je opišem. Takve reči još nisu izmišljene.
Njena koža jeste bela kao sneg. Njena kosa jeste boje abonosa. Ona ne hoda, ona lebdi. Ona se ne mršti. Ona ne zna šta je ružna reč. Ona ne veruje u zlo. Na nju ne možeš da se ljutiš. Nju ne možeš da ne voliš. Ako je bela boja zaista boja nevinosti, onda mi boja njene kože kaže da je ona anđeo.
Ukoliko zaista poznaješ jednu Snežanu, tebi za par momenata bude jasno, da nisi ti za nju. Jer ma koliko dobar bio, ti znaš da si naspram nje samo trn u oku. Bojiš se da će je tvoja loša misao povrediti, a kamoli šta drugo. A to ne smeš sebi dozvoliti. Zato bi je samo čuvao, kao i mali princ, pod staklenim zvonom. Čuvao bi je od sebe, i drugih. Čuvao bi je od svih. Na nekoj njenoj maloj planeti.