Krenem ti ja sa mojim jednim ortakom, isto paćenikom kogod i ja. Uzjašemo točak i krenuli d' idemo da teramo džadom pa dokle stignemo. Napojim se ja i najedem, ko veli dug je put a zadruge zatvorili još otoičak posle rata. Krenemo, a ono milina, vetar piri, suknjica se širi... milina za vožnju. A ja i inače volem d' obiđem tako po mom rodnom kraju, šta ću, crv mi ne da mira. A ni ćale, sedi mi na glavi kako stalno visim za kompjuterom. I krenemo ti mi u im Boga preko brda i dolina, idemo, sećam se tačno čet'ri sata bilo.
Pređemo kroz grad, i pravac na severoistok, sad 'de sam sve bio ne morem reći al' ka tamo 'glavnom. Dali tempo, treba stići do sedam, da gledamo kako Srbin trka u sred Moskve. Idemo mi tako, sve šljivik za šljivikom, rodilo, da čovek ište svake godine 'nako. Naletimo na neko sokače, đa levo đa desno, i tu se prvi put zajebemo. Aj što je uzbrdo, neg' što idemo kroz cigansko naselje, a cigani nas gledaju...k'o što i mi gledamo nji'. Ajde teraj, vozi, da im zaiđemo što pre, kak'i su, pustiće i kerove na nas.
A stigli su i kerovi. Odatijeebeem Sunčić o'kle se ti stvori, kuće nema na ektar od nas. Ništa, motaj, pun pun, i zamaknemo na nekoj strančici. Kretosmo, kad ono blokiran put, šta je ovo jeblo te trunje. Koči, iza nas svira jedan sa kombijem, Iveco dobro sam upamtio. Dođosmo tamo, kad ono domaćin ispraća sina u vojsku. O nek je sa srećom, mva mva i ostali zvuci, drmnemo tu po jednu s nogu, i kretosmo dalje. Tu se zezno jopet, jeo šljivu, pio šljivu, a to ne ide. Krenulo da kulja u mene, kak'i. Šta ću, đa stani, đa nemoj, a iza nas nema 600 metara ide domaćinova ćera, upregla traktor, devojka da je Hefner poželeti oće. A zdrava, mes čini petice, samo što ne puknu. Ništa šta ću, teram dalje.
Nema po sata kasnije, vidim ja ne vidim ništa poznato. Kuku meni, da se nismo izgubili bem ti orjentir i kineski kompas. Jedino što mi je poznato opet cigani, ja okrete glavu, i potera dalje. Kad tu ide jedan domaćin šajkača na glavi prsluče na leđa... Stadosmo mi, ja reč, on reč, ja reč on reč. A stisak ima, do Valjeva nisam mog'o da menjam brzine. Reče nam on od koji' je, vidim stojeći čovek. Priupitam ja, ček more nije bila prija, pitam njega, prijatelju kud je nama najlakše za kući? Pogleda on u nebo, krete priču kako je njegov deda kop'o temelj i plać'o geometru za put kojim sad idemo. Vidim ja, nećemo mi skoro. Ništa, zbrzim ja njega, i krenemo dalje.
Idemo mi, kad ono ispred nas neki lik, taman stiži njega, da ga pitamo za zdravlje, jelte i za put kući. Kad ono nema čo'eka đe je čovek? Nestade, ja gledam do sad se nisam napij'o od jedne dve čašice, al koveli, da pripitam ovog mog sapatnika. Kaže nije ni bilo nikak'og čoveka. Šta ću sagnem glavu, osetim vonja nešto, šta vonja Sunce ti kalajisano! Kad ono balega konjska, sreća! Živ se usr'o, to jest bila konjska balega. A ono put, meni žao bicikle one njegove, dao čo'ek 300 evra, k'o što reko' lud. Vozimo se, ono uzbrdo, ja jošte gladan, pipam kičmu preko stomaka. Nekako se mi dovučemo na vr' Šabakog puta, ni sam ne znam kako smo došli tamo. E tu mi suza krene, em što sam znao da me mokri čvor čeka za deset minuta, em što smo hitali pa taman da nas neko puškom tera nizbrdo. I tako.
A i rešio sam nešto. Neće me više videti da jašem biciklu, nema! Još ako nemam maramice i prvu pomoć (Pivo, i neki sendvič) jok. Sad leg'o opružio sam se, a i ona jedna ciganka mi spomenu da će bit' u Valjevu za ove Tešnjarske, pa je čekam ćiku. Mala k'o bombona, saće puni 16, jelte iskusna.