Stokholmski sindrom na pljevaljski način

Bio jednom jedan kralj kokaina.
Bio, pa ga nema...
Jal` su li ga jatagani skrili,
jal` je grdan, preko "grane" strgn`o...

Pogađate, reč je o pljevaljskom narko-bosu Šariću, koji se negde obestrvio. A iza sebe ostavio višemilionsku imovinu u nekretninama, na milost i nemilost onih koji ga progone.
Ali to ovde nije tema. Nek se njime bave istražni organi. Akcenat je na njegovoj nematerijalnoj ostavštini, njegovom ubogom legatu što je ostavio lokalnom stanovništvu u amanet, koji u njemu ne vide ništa drugo do dobrotvora.
Dobročinitelja.
Idola.

Zabačena varošica na severu Crne Gore, u kojoj siromaština briklja iz svake pore, je možda idealno mesto da se organizuje šverc narkotika.
Rodno mesto gos`n narko-bosa je dušu dalo za kamuflažu poslova, koji baš i ne trpe dnevnog svetla. Jesam li pomenuo ubistva prekrivena velom "viših interesa" narko-kartela?
Svaki mufljuz koji se bavi mutnim radnjama zna da nema imovine stečene kriminalom bez podrške vlasti, političkih stranaka, tužilaštva i policije.
"Podmaži kola da ne škripe" je neophodna stavka u životu svakog kockastoglavog satrapa, ako želi da ostane i opstane na površini.
Gotovo svi oni misle da je to sasvim dovoljno.
A zaboravljaju, od svoje pohlepe, na najvažniju stvar.
Na omiljenost među meštanima. A ona se dobija vaskolikim sponzorstvom onim ljudima kojima je pomoć zaista potrebna.

I to se vidi u ovoj situaciji. Iako gos`n Šarića nema ni od korova, njegov duh se oseća u Pljevljima, gde važi za dobrotvora i uglednog građanina, a mladi u njega gledaju kao u Boga.
Strahopoštovanje usađeno u kostima upredeno sa zahvalnošću što mnogi od njih imaju koru hleba. Jer ako padne on, pašće u vodu preko hiljadu radnih mesta.

Obezbeđivao glasove režimu, ulagao u grad i zapošljavao ljude, a zauzvrat mu se niko nije mešao u poslove. Do određenog trenutka.

Jer tikva kad prezrene, ona pukne.
Nije teško samoj tikvi objasniti da je pukla, i da više ništa ne može biti kao što je nekad bilo, ali kako to objasniti ljudima koji su je čuvali i gajili?

Kako objasniti majci bolesnog deteta, kojem je gorepomenuti finansirao hiruršku operaciju u inostranstvu, da mu je život spašen prljavim parama?
Kako objasniti stanovništvu da je bolnica u kojoj se leče obnovljena novcem od krvave rabote?
Kako objasniti mladim i ambicioznim fudbalerima "Rudara" da njihov gazda ima i mračnije lice od onog sa kojim se predstavlja da je pobornik sporta i zdravog života?
Kako objasniti roditeljima čija su deca narkomani, da je za njihovo lečenje, koji je, gle ironije, omogućio dotični, finansirano upravo novcem koji su isti ti zavisnici od njega kupovali drogu?

Stokholmski sindrom u sveopštem izdanju. Jataka na sve strane, spremnih čak i život da daju za njega. Jer se dobročinitelj ne zaboravlja, pa makar bio i sam đavo.

Da, bio je za bližnje duševan,... da, imao je sluha za tuđu nesreću,...
ali da li ga to opravdava?

I kad sve bude gotovo, i kada se sruši ta građevina sagrađena na trulom temelju, stanovnicima ne ostaje ništa drugo nego da se plaše nemilosrdne sudbine da ih ponovo ne optoči u ubogi sirotinjski grad.

A svi znamo kakva je sudbina kurva...