Gramatička zbrka koju je napravio profesor Ivan Klajn u svom Rečniku jezičkih nedoumica, a koja do dan danas ostaje da njom nastavnici koje su učili drugi nastavnici koje su učili drugi nastavnici maltretiraju đake. Naročito individualce.

Srednja škola 4. razred. Čas srpskog.

Učenik:
Ali, nastavnice! Pravilno i jedino moguće je svo vreme baš kao što kažemo: svo pleme, svo breme. Sve sva svo... se uvek slaže sa pokaznom zamenicom svo-ovo, sve-ove, svi-ovi, sva-ova, svu-ovu, sva-ta, svo-to, svi-ti. Da bi bilo "sve vreme", vreme bi moralo da ima jedninu kao krema-kreme, jedna krema - sve kreme, ali nema. Ne postoji jedna vrema. Zbrku je uveo professor Ivan Klajn i, žao mi je, ali pogrešio... Nažalost sada se "sve vreme" smatra idiomatskim izrazom i pravilno je zašto: zato što je pravilno. Postoje još dva razloga zašto je profesor pogrešio, a kasnije zbrka nastavljena. Prvo, "vreme" ima dugi akcenat na prvom e, baš kao "kreme" i po tome vrlo vuče i liči da je "vreme" neka množina, a ako bi bila množina bilo bi, kao što rekosmo, "sve vreme" kao što je "sve kreme". "Pleme" recimo nema dug akcenat na prvo e, pa vam "sve pleme" uopšte ne zvuči smisleno, kao ni "sve breme" ili "sve more", a ako bi moglo da se kaže "sve vreme" moralo bi da može da se kaže i "sve breme", "sve pleme", "sve brašno", "sve more".

Učenik:
Nikakvog normalnog razloga nema da se slaže svi-ovi, svu-ovu, sva-ova, sve-ove ali odjednom je sve-ovo. Zašto bi strpali u reč "sve" dva potpuno različita značenja kada imamo "svo" na raspolaganju? Takodje psihološki, "vreme" sa oba e i značenjem koje je apstraktni pojam, ima asocijaciju na otvorenost i neobuhvatno je, pa vuče čisto pesnički da se kaže "sve vreme", umesto sa zatvorenim o "svo vreme" i u nekoj pesmi možda i nije problem. Ali gramatički je bezrazložno uneta zbrka u nešto što je jasno kao dan. Zbrka je takodje uneta u vreme soc-kom gde se svašta drugo poturalo učenicima i mnogo gore od ovoga, tako da je naprosto to bilo jedno od merila poslušnosti, po principu isledjivanja kada teraju ljude da za crn sto kažu da je beo. Ko neće da misli prihvatiće "sve vreme" jer je neki tamo autoritet to rekao i tačka. Ko hoće da misli znaće ispravno, i koristiti šta želi, ali će stalno da se susreće sa onima koji neće da misle.

Učenik:
No tako je to valjda u životu oko mnogo čega. A to što neko misli da "svo" ne postoji kao reč u srpskom je odista tek besmislica. Uz svo dužno poštovanje i svo svoje nastojanje da se sa vama složim moram da vam kažem da je insistiranje na "sve vreme" na način na koji se to čini samo psiho-test političke podobnosti. "Sve" ima svoje samostalno značenje imenice: "Sve što sam video i čuo bilo je lako lepo." i drugo kada se slaže sa množinom ženskog roda kao u "sve kreme". Pogledajte kako nas jezik vuče da kažemo "uz svo dužno poštovanje i sve svoje nastojanje" no to samo pokazuje da u nama čuči pesnik. Ne kažem da ne vuče. I da ne zaboravim, istinska moguća greška korišćenja "celo vreme" umesto "svo vreme", jer "celo" zahteva da se radi o deobnoj imenici, cela cigla (koja može da se razbije u delove), celo pleme (sastavljeno od ljudi), celo more (u principu more može da se podeli na razne geografske delove ostrva, lagune...) se prenela na "sve"/"svo".

Učenik:
Čak i "celo vreme" nije čisto tehnički nemoguće ako se u kontekstu misli na vreme sa deobom (godišnjim dobima, mesecima, danima, satima), ali pošto je vreme apstraktna imenica nije uobičajeno da se koristi na taj način. Neuobičajeno ne znači nemoguće. Evo, daću vam samo nešto malo neuobičajeno, ali ne i nemoguće: "Bili smo deset dana na moru. Pet dana je bilo sunce, pet kiša, ali celo vreme je more bilo toplo." Ovde se "celo vreme" deli na dva dela od po pet dana. Pa, gramatika nije valjda tek skup pravila kojima se odredjuje kako morate bespogovorno da pričate. Mi i samo mi smo vlasnici svog jezika. Gramatika je tu da nam pomogne. Oko matematike možemo da se sporimo, tu ima stručnjaka koje jedva da ko razume i može da prati u celom svetu. Ali oko jezika koji pričate svaki dan, stručnjaka ima jednako koliko i pomagača. Tako ako me pitate da li može da se kaže "sve vreme". Naravno da može, čak i lepo zvuči, ali ako insistirate na tome da je to gramatički ispravno, rećiću vam da svi razlozi logike na kojoj gramatika počiva govore da je pravilno samo jedno: "svo vreme".

Učenik:
Postoji u gramatici slaganje po zvučnosti, to bez daljnjeg, ali ostali razlozi za "svo vreme" su mnogo jači. Da bi "sve vreme" bilo jedino ispravno trebalo bi uvesti pravilo da nedeljive apstraktne imenice koje (ili kada) ne mogu da trpe "celo" ne mogu da trpe ni "svo" i za njih bi onda moralo da se koristi "sve". Prvo, to pravilo je dosta veštačko i vrlo pipavo, jer bi važilo samo za srednji rod, iako zvuči logično, a drugo videli smo da se apstraktni smisao zadaje često kontekstom. Kako ljudi ne misle o svakoj rečenici koju izgovore do mikronskih preciznosti, uvode se orijentaciona pravila da bi što je češće moguće razumeli jedni druge i da ne bi lokalna moguća logika povukla jezik u novu varijantu i bespotrebno izolovala ljude.

Učenik:
Ne zaboravite da je ovo celo moje objašnjenje kud i kamo pipavije nego Klajnovo, jer profesor Ivan Klajn kaže nešto vrlo kruto, a to je da je "sve", srednji rod zamenice "sav" (sav čovek; sva žena; sve dete?). Obratite pažnju da on kaže da "svog" "svoj"... može da bude samo padež prisvojne imenice "svoj". Kada kažete "Svog su me isprskali." i kada kažete "Pokupio je svog (čoveka).", prvo "svog" (isprskali) ima kraći akcenat na o od drugog "svog" (čoveka), prema tome to su dve različite reči koje ne mogu da se porede. Da li je profesor Klajn uopšte bio svestan da "svog" može da postoji u obe varijante sa dugim i kratkim o i sa dva različita značenja? Po onome što piše u njegovoj gramatici nije.

Nastavnica:
Sedi, jedan.