Српска ограда, често стара и офуцана, под сталним налетима снега, кише и ветра, поправљана и преправљана безброј пута, сасвим обрасла у маховину са северне стране а са супротне испуцала од сунца...
Док је још била млада преко ње се прескакало, кроз њу се провлачило.
Преко ње су момци намигивали девојкама, преко ње су се довикивали њихови родитељи, преко ње су деца добацивала лопту, преко ње је комшија пожелео да комшији цркне крава, преко ње су се преносиле поруке, преко ње су људи позивани на славља и сахране, преко ње су се уговарали послови,...

Данас је ретко можемо видети... само кад одемо код бабе у село...
Срећом па се бар оно дугменце на телефону зове "тараба" па нас често подсети на њу...
(Изгледа да се све оно што се некада радило "преко тарабе" данас ради "телефоном"...)