Otišli su bez njega a on je sam izabrao da ostane iako je imao volju da ide sa njima. Mogli su više da urade da ga povedu sa sobom, ali nije im zamjerio jer je znao da mora sam da dođe i zahvaljivao im se što su uopšte i bili tu i pozvali ga.
Kajao se iako je znao da su mu vrata uvijek otvorena i da može da dođe kad poželi i kad bude spreman, a ne kao sad na frtalj do potpune spremnosti.
A želio je kao što želi i sada, u to nema sumnje.
Sad ga gledaju izdaleka sa istom ljubavlju, nikad razočarani jer znaju da čekaju, samo ga gledaju. I kad su bili tu nisu ga tada više voljeli, samo su bili tu.
A on nije čak ni tu ostao, tu gdje su se sreli nego se vratio nazad, u gumenim čizmama (jer treba po govnima gaziti) za koje je znao da su šuplje ali ih je nosio iz straha i navike.