Licencirani alkoholičar, kome piće, za razliku od škarta modernog društva, nije sredstvo uveseljavanja, podizanja morala ili bezazlene razonode.

Ne.

Umetnik ne pije, ne loče, ne urniše se. On svetim eliksirom uzdiže svoje bestelesno "ja" do oaza inspiracije, uspešno sakrivenim od malograđanštine na marginama svemira. Kako eliksir sve više prožima svaku njegovu pesničku ćeliju, on se ovaploćuje od sadašnjosti, i na krilima plavog leptira, preleće sve ćuprije Drine, sva plava mora, sve epitete. Stremi ka svom ostvarenju, svojoj svrsi, svom vrhuncu.

Njemu ne smeta što u očima običnog, civilnog življa izgleda kao uneređeni odrpanac, oletvan od postojanja, nesposoban za komunikaciju, otuđen od higijene i sa bradom prosečnog gorskog igumana.

Ne.

On ih žali. Žali vreme koje troše dišući isti vazduh poetike kao on, što troše njegove dragocene eliksire, što ne traže spoznaju devetog kutka mističnog univerzuma. Jer on zna, ma koliko se oni trudili, nikada neće dostići njegov nivo nirvane.