I ležim tako i gledam u zrak, na stolu načet sendvič, do pola ispijen tetrapak. Popodne kao i uvek, provodim sam, a zidovi i nisu najbolje društvo. U nedostatku prijatelja vežem se za ćebe, ono mi jedino još daje nešto malo topline. I sam sebi postajem stranac, neko ko nikada nisam želeo biti. Zamišljam ponekad da ima nekog tu pored mene, ali sve su to snovi, sve su puste želje...