Duvao je slabo, na trojci.
Kroz prozor se video limeni krov neke stare fabrike kablova. Vrelina tog dana mogla se videti u prelamanju svetlosti koje je pravila toplota lima na nekih dva centimetra od površine.
Sa čela nervoznog činovnika kapljice znoja padale su na tek iskucani primerak rešenja o dodeli stana mladoj porodici.
Jednom rukom je provlačio prst preko papira proveravajući tekst, a na drugu je naslonio glavu. Zastao je i pogledao u ventilator.
Duvao je slabo, na trojci.
Predmet je stavio u fioku i iz prednjeg džepa teget majice izvadio "Klasik". Dim se kovitlao a on je razmišljao o moru, o ženi, deci. Drugoj ženi. I Savi iz kadrovskog što mu je skinuo deset posto bem mu dete.
A on je duvao. Slabo. Na trojci.
Seo je ponovo za sto, navio pisaću mašinu i krenuo da kuca:
"Ja, Slavuj Ognjenović rođen..."
Završivši testament, skočio je na limeni krov fabrike. Našli su ga predveče. Usmrdeo se i roj muva je zujao oko njega.
A on je duvao, slabo. Na trojci.