Ustaneš rano ujutru. Ili, bolje rečeno, iskačeš iz kreveta, pospremaš za sobom i počinje...
Sve ti je unapred određeno i vezano za sat. Imaš par njih koje si dužan da slušaš sve što ti kažu jer im je neko drugi tu moć dao. Sve na komandu, pod obavezno (da ne kažem prinudno) i, naravno, kako god uradio, skoro nikad ne valja. Odmora skoro da nemaš, tome se ne nadaj preterano. A čak i ako kažu da valja, nikakve vajde od toga. Naređenja, jbg kad si samo sitan mrav.
Vremenom skontaš neke stvari. Mnogo je bolje praviti se budala i jednostavno ništa ne znati, pa čak i ono u čemu si najbolji. Dobrovoljno, naravno, ništa. Nije loše ni što naučiš da se snalaziš i da hvataš svaku krivinu koju možeš. Ne reaguješ na komande kako bi hteli, vide budalu i dignu ruke od tebe, te možeš malo i da odahneš. Jebiga, slobode baš i nema, šta ćeš, otaljavaj.
Što se ishrane tiče, preovladavaju makarone i pasulj. Kako vreme odmiče, a siromaštvo sve izraženije, sve je više makarona jer su, je l' da, jeftinije.