Autobus pun ko brod. Nisam stigao pre nego li je krenuo autobus da odem u WC.Molim vozača da mi stane bilo gde i da nastavi put bez mene. Staje, nigde drvceta božijeg, sinula ravnica Vojvođanska dokle god ti pogled seže. Srećom od papira imam neki red vožnje, poslužiće.
Trčim u njivu ispred sebe kao da trčim po rajskoj livadi. Skidam pantalone, uh...olakšavam se, sredim se. Lagano zakopčavam pantalone i okrećem se prema putu. Jedina pomisao u glavi "idem da stopiram", i tada ugledam onaj isti autobus stoji i čeka na mene...