vuk
(Posvećeno onim istaknutim pojedincima koji su se pohvalno izrazili o mom nažalost brisanom stvaralaštvu).
Ekološka zver. Lovci, koji hrane divljač kao što seljak tovi prase - s motivacijom da ga pojede - smatraju štetočinom vuka, koji kad napadne tor ne misli strogo samo na svoju pupu, već zakolje koji primerak i za poneti, jer se čitav čopor stara za mladunce. A ostane i za ostale šumske mesoždere: svi ste, braćo, pozvani. Pa i ovčarski psi tu profitiraju.
Zveri su čoveku privlačne zbog dveju zajedničkih osobina_
- viteškog duha - ne ubijaju protivnika koji se predao (Konrad Lorenc je pre pedesetak godina dobio Nobelovu nagradu za rad na tome. On Isusove reči: ,,Okreni i drugi obraz'' tumači kao: ,,Predaj se'', što nije bez osnova.)
- Druga je čisto anatomska: oči postavljene s lica (jer je lovcima potrebno trodimenzionalno vidno polje, dok je za plen važno da vidi sve okolo do iza leđa).
Inače je vuk strvinar, lepo od njega.
Vuk je velika zver (a ne kao što su meni govorili kad sam bila mala: kao pas. Prvo, i psi su preveliki. Velika pudla je otprilike kao ormanče ispod sudopere, plaši čoveka.) Vuk je 80 h 140, kao trpezarijski sto.
Vuk je jedan od predaka domaćeg psa (vidi Lorencovu knjigu, koju treba da ima svaka kuća, ,,Govorio je sa životinjama'', puna je anegdota, samo ne o vuku...) Drugi je šakal. Ovo, hehe, izgleda kao pesnica u nos teoriji evolucije, koja ne priznaje konvergenciju, mogućnost da od dveju vrsta nastane jedna. Međutim, nije baš tako... Šakalski se od vučjih potomaka oštro razlikuju, mada se začudo dobro mešaju - vidi haos u kinologiji.
1. Kapitolina - pomajka Romula i Rema. Nije neki primer, ali još ćemo videti...
2. Lobo, ,,Kralj Kurumpave'' (Currumpaw, reka na severu Novog Meksika, u SAD), vođa malog čopora koji je harao krajem XIX veka, za pet godina poklao preko 2000 grla stoke, kako kaže Vikipedija - zato što su naseljenici zaposeli njihova lovišta. (Kod nas je sličan ishod seče šuma - ptice pustoše zasade)...
I za kojim je raspisana nagrada 2000 $, veća nego za čoveka. I bio je pametniji od čoveka. Imao je svoje metode protiv puške, hajke, zamke i otrova...
Stradao je zbog ljubavi. Njegova vučica bila je možda albino, možda oštećenog sluha kao albino mačke, u svakom slučaju bela, upadljiva i kao takva nepoželjna među divljim životinjama. Vrlo je moguće da su se zbližili tako što ju je on uzimao u zaštitu.
Kad su uhvatili nju, uhvatili su i njega.
Našli su ih zajedno, ona je cvilela zarobljena, a on nije mogao da je oslobodi, zamka je tako napravljena.
Možda je čekao da ona sama sebi pregrize nogu? Životinje to rade; on bi je odvukao na sigurno i hranio...
Nju su ubili, a on im je opet umakao. Ali vratio se da je izbavi. Imali su belo mladunče. Izgubio je glavu i pao u zamku.
Njega nisu hteli da ubiju, ali on više nije hteo da živi.
