Док пас воли да насрне, мачка се склања с пута.
Седим ја тако у соби (то је било поодавно) напољу некакав пас јаросно лаје, не обраћам пажњу - има тога... Онда зачујем, три спрата изнад мене, Ксенију како виче на њега, најзад погледам - пас притерао мало маче уза зид, у широком луку га обилази, радо би га растргао, али оно му се стално окреће лицем. Јурнем доле - Ксенија га већ држи у наручју, мокрог од главе до пете. Да ли се некако презнојило од страха или је поврх свега поливено водом намењеном противнику - не знам - тек никад нисам чула да мачке у опасности запомажу, а на том истом простору неколико година касније чопор паса је насмрт изударао ногама мачку - најбољу од њих овде где се не појављују ни пацови ни мишеви. Тврди наша докторка која чува, храни и лечи животиње.
Не да не би умеле - свако је могао видети како младунче - до тог тренутка забављено игром - на појаву хране панично мауче и очајнички се отима - него мачка познаје човекова ограничења, па му се тако и обраћа: да јој дохвати лоптицу, да је скине с дрвета, да отера њеног вереника... Али пас је човеков најбољи пријатељ.

Духовити сатиричар, сав у модрицама и крвавог носа, седи на ивичњаку ошамућен... Наилази позорник, смеје се, пружа му руку да устане...
- Шта је комшо, ударила слава у главу?
- ... (нешто духовито)
- Знаш ли бар ко те унередио?
- Ма внам, ави...
- Не брини, нећу због овога, има тога код свакога...

1) Тастатуре. Некада су биле бледожуте, што је такође боја прљавштине, али ове су сад црне.
2) Емајлирано посуђе. Било га је и белог, али углавном се продавала прљавозелена, прљавоцрвена и прљавоплава боја. Да се шерпа пере изнутра, а споља не мора.
3) Ово се заиста могло видети у излогу негде близу Македонске, пре двадесетак година: фармерке нове, као да двадесетак година нису опране.
4) И коначно тријумфални освајач титуле идеја века: у црно обојен правоугаоник око кваке на вратима здравствених установа, тамо где се највише прља.

Ту су оне, само нису више оне исте. Саће прабаба све да ве објасни:
1) Једна је убачена са гаћама на искувавање, растегла се. Друга са фаркама, офарбала се плаво.
2) Једна је усисана испод кауча. У кеси је.
3) Једна је у колицима. Беба узела за жвакање. Прежали.

- Лепеза. Пронађена усред зиме, стављена на видно место, заборављена као ствар на коју је око навикло до непримећивања.
- Кломпе. После дугог пешачења свака обућа нажуљи. Зато треба имати много разне обуће, чега су резултат жуљеви на све стране. Помажу кломпе, али само ако су велике, па треба обути и фротирне чарапе.

»Овај краљ Каиду има преко сто хиљада коњаника, и више пута је потукао великаше и коњанике Великог кана, јер је овај краљ Каиду веома вичан оружју, као и његови људи. Знајте да је овај краљ Каиду имао ћерку, која се звала на татарском Ајдјарне, што значи на латинском »Сјајни Месец«. Ова је девојка била тако јака да је нико није могао победити ни у једном надметању. Њен отац краљ хтео је да је уда, али је она рекла да се неће удати све док не наиђе на витеза који ће је победити снагом или нечим другим. И краљ јој је дозволио да се може удати по својој вољи. Када је девојка добила ову дозволу од краља, веома се обрадовала и разгласила је по свим крајевима да, ако неки витез жели да се огледа са ћерком краља Каиду, нека дође на његов двор, и дала је на знање да ће оног ко је буде победио, па ма ко то био, узети за мужа. Када се ова вест раширила, нагрнули су са свих страна витезови на краљев двор. Надметање се овако обављало. У главној дворани дворца седели су краљ и краљица са многим великашима, женама и девојкама. Тада се појављивала сасвим сама девојка, обучена у дивно украшену тунику од мало пуније свилене тканине. Девојка је била веома лепа и изванредно грађена. Сад је био ред да се дигне младић који је хтео да се огледа са њом под овим условом: ако младић победи девојку, она мора да га узме за мужа, а он њу за жену; али ако се деси да девојка победи младића, онда он мора да да девојци сто коња. На тај начин је девојка зарадила већ добрих десет хиљада коња. И знајте да то није било никакво чудо, јер је ова девојка била тако добро грађена и тако развијена да је личила на дива. На двор је дошао и један младић, син краља Пумара, да се огледа са овом девојком и повео је са собом велику, лепу и отмену пратњу и хиљаду коња, да би их ставио као залогу. У срцу је био решен да победи и у то је био сувише уверен. То се десило 1280. године. Када је краљ Каиду угледао овог младића, веома се обрадовао и у срцу је силно желео да је овај младић победи, јер је био леп младић и син великог краља. И тада је замолио ћерку да пусти да је он победи; али му је она одговорила:
- Знајте, оче, да ни за шта на свету не бих учинила нешто што није право и праведно.
И већ је, ето, девојка ушла у дворану да се огледа, и сав свет који их је гледао, молио се да девојка изгуби, како би се овако леп пар узео. И знајте да је овај младић био снажан и храбар, и да није било човека који би га могао победити, нити који би се с њим могао мерити. Тада су се девојка и младић ухватили у коштац и порвали. Почетак је био веома леп, али је то кратко трајало, јер се десило да је и младић изгубио у надметању. Тада је у дворани завладало највеће жаљење на свету што је изгубио младић, који је био један од најлепших људи што су на двор дошли, боље рећи што су икад виђени. Онда је девојка добила тих хиљаду коња, а младић се, веома постиђен, вратио у своју земљу. Желим да знате да је краљ Каиду водио ову своју кћерку у многе битке, и када је она била у борби, јуришала је тако жестоко на непријатеља да није било тако смелог и снажног коњаника кога она није силом заробила и повела; и извела је многе јуначке подвиге. Оставимо сад овај предмет.« Марко Поло »Милион« Београд 1964, стр.124-126

Докази могућег фараонског порекла:
1) Живот у условима без много топле воде. Као некад у Египту.
2) Безбрижност. Има ко ће...
3) Нерадо раде. Склоност отаљавању свакодневних послова. Има ко ће...
4) Радо се баве уметношћу, и то најтежом и најутицајнијом. Свирају један од најтежих инструмената, ћемане. Без много амбиција.
5) Боја. Упркос расејавању, што је донело Јеврејима (у великом броју Соломоновим потомцима) најразличитије боје, од риђе до маслинасте, Роми су по правилу тамнопути. Нити су од домородачког становништва радо виђени као будући чланови породице, нити су улагали напоре у том правцу.
6) Физиономија. Упркос нездравој исхрани и једва подношљивим условима живота, очуван склад и профињене црте, са особеном полукружно спуштеном носном преградом, без икакве анатомске функције осим да се кроз њу провуче алка. Наравно златна. Украс који се не скида, а представља, претпостављам, покоравање са привилегијама.
7) Кратке ноге. Као што знају сви дугоноги, тешко је седети развлачећи своје краке у свим правцима. Другим Африканцима, из јужнијих крајева, где није било превоза, користиле су дугачке ноге и дугачка стопала истакнутих пета, да би брзо трчали великим корацима, а да не направе изненада шпагу. Фирауни седе или се возе.

Даљи примери су унапређени.
- Симетричне Мебијусове траке спојене у Клајнов трезвењачки неисточиви бокал.
- Мебијусова беба која гризе ножни палчић.
- Мебијусов трговац који ти се смеје иза леђа што купујеш од њега ствари које можеш наћи бесплатно на депонији.

Почетни Марфијев закон (са 77 подзаконских аката у оригиналном издању од '77):
»Ако нешто може да пође наопако, то ће и да пође наопако«
потиче од једноставне чињенице да нисмо свевидећи ни свезнајући.
Ми смо обезбедили све што смо могли, али то није све.

А: То би П урадио боље него ико. Требало би га звати, ипак је он овде најпаметнији, он ће знати.
Б: Не вреди, каже неће да преузима одговорност.
А: Тако каже?... Па јес', паметан човек...
П (спава... У сну му се појављује страшна сподоба, дрмуса га... То је О...).
П: »Штаздогађа?« (цитат је из »Tri čovjeka u čamcu«, стр.43)
О (весело скачући по њему): Ја сам - одговорнос'! Јављам се на дужнос'!

*Такође, Макаренко је надимак легендарног фудбалера Милоша Шестића, који је, поред одличног фудбалског умећа, ипак био помало спор у глави па су пар пута морали да му показују који гол у ствари треба да напада.

»Причали су о зулумима које је Стојан чинио над турском нејачи око Ужица и унапред сладили муке на које ће га ударити да би се осветили.« Велетовци, 1928.
««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««
»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»
»Међу толиким кулучарима сељацима био је и неки Радисав (...) мален, потуљен (...) увлачио се као шило међу сељаке и сашаптавао с појединцима (...)
- Браћо, дотужило је (...) нас смо се неколицина договорили да идемо ноћу, у глухо доба, и да обарамо и кваримо, колико се може, што је направљено и подигнуто, а да пустимо глас како вила руши грађевину и не да моста Дрини. Па да видимо хоће ли шта помоћи. Другога пута немамо, а нешто ваља радити.
Нашло се, као и увек, малодушних и неповерљивих, који су сматрали да је то јалова мисао (...)
- Турци, Турци... - грцао је човек са коца. - Турци на ћуприји... да паски скапавате... паски помрете!...« На Дрини ћуприја, 1945.
««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««««
»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»»
»Да ли због тога што је по нарави био доброћудан и мирољубив, или што са својим кметом није другачије ни могао, све и да је хтео, он је био страшљивији и обазривији од других ага.
(...) држао се према аги гордо и осионо и ,,проводио своје".
Ибрага је могао да потражи начина да сабије рогове своме кмету, али (...)
Од тада је Симан Васковић пошао низбрдицом која је бивала све стрмија, док се није сасвим пропио и проскитао(...)« Прича о кмету Симану, 1948.

1)
Х: Да пробате гаће? Господине. Ко је икад пробао гаће?
О: Па добро, покушаћу на срећу...

2)
А дошла на генијалну идеју: Дај ми нешто лепо за трудницу коју муче јутарње мучнине.
Б доноси лепу, сјајних корица, и лепо илустровану књигу на премазној хартији, о разним животињским врстама...
А: Да видим... Комарци?... Муве?... Змије?!? Та њој се, ало, повраћа!
Б упорно наваљује.
А одлучно одбија.
Б налази лепу шарену књигу са осталим животињама: Хоћеш ово?
А Па то и тражим!
Б одлази у другу собу да је запакује украсним папиром.
А поносно предаје трудној В.
В, после неког времена: Извини, не могу ово да читам (враћа књигу - о комарцима и да не набрајам).

Дозволити овцама приступ твом травњаку, на одложено плаћање, у:
- скупом овчјем сиру
- природној 100 % рунској вуни
- овчетини
- природном ђубриву.
(Док континенталци све то раде на свој начин:
- купују косилице и тримере
- онда шта ће с њима - шишају траву до истребљења свега живог у њој
- троше гориво...
- ... које оставља траг на сену, што животиње не подносе, па их онда...
- ... хране концентратом и ...
- ... лече од болести дефицита...
Као и увек, Срби су и овде подељени. Неки се праве Енглези, а неки се праве паметни.

Има превише примера који говоре супротно овој дефиницији, али ја не одступам. Толико од мене по том питању.

1) Пета Бетовенова симфонија је несумњиво најпознатије музичко дело на свету...
По сопственом сећању, Бетовен ју је имао целу, све сем мотива, кад му је домаћица закуцала на врата да наплати своје потраживање...
Само је геније у том куцању хтео и могао препознати идеју...
Не једном - ,,татата та!" чује се 10 пута, следи мала измена, па још седам пута, и тако даље...
2) Марија Склодовска је на студијама провела зиму у хладној соби, толико да се вода у вази ледила.
Једне ноћи обукла је одеће колико је год могла, остатком се покрила и кад ни то није било довољно - дохватила је столицу и ставила је поврх целе наслаге.
Тежина некако делује да се тело смири и заспи.
У Босни су користили биљац - покривач од грубе вуне, збијен и тежак као тепих.
Душек за плажу од гумираног платна такође може да послужи, проверено.
Незграпан дрвени предмет састављен углавном од шупљина - само девојци коју су чекале две Нобелове награде.
3) Професор Милош Ризнић, који је гимназијалцима у Београду предавао историју, направио је од својих најслабијих ђака најбоље
- али он је од њих тражио не одговоре, већ питања.
Невероватно колико петнаестогодишња девојчица која је мрзела баш историју (јер пала је на поправни, није имала више јединица, није била лена да понавља разред) - поставља значајна, релевантна, оштроумна питања.
Кад их је пред матуру професор тестирао да види колико су запамтили - само су овакви ђаци показали право знање.
4) Професор Ђорђе Милаков, који је у гимназијалцима у Панчеву предавао математику и астрономију, направио је од најтежег предмета најлакши, али он је уместо редовне држао искључиво допунску наставу. Не 99 % - него баш сваки наставник прави исту грешку:
Прозове он слабог ђака, зада му једначину, овај је немо одгледа колико је неопходно... Не знаш? Ајде на место... Још један кец у већ наређаној тараби...
Прозове сад одликаша. Овај ноншалантно нашврља бројке мрмљајући нешто за себе, можда Мост на реци Квај или Марш на Дрину...
- Јесте видели?
- Јесмооо...
Наравно ништа нисмо научили.
Наш Ђока, напротив, погледа у дневник, ко је прошао најгоре на контролном, а то су увек исти мрзитељи математике, и увек само они излазе пред таблу - и он са њима напредује корак по корак, тако да је читава процедура исписана и преписана, остаје само да пред следећи писмени урадиш све задатке од претходног наовамо.
Ископирајте овај текст и покажите професорима математике, знате већ којим. Јер малтретирање деце је забрањено.

Пример је одавде са Вукајлије, а ви знате чији:
Hrabrost
Деф.:Čitanje domaćeg iz prazne sveske.

Nema veze što sam bila odlikaš i sve redom - postojali su momenti kad nisam želela da učim, kad me mrzelo i da dišem, i predmeti koje prezirem a kad si jednom super đak od tebe se uvek očekuje da budeš super đak i to su isto teška govna, da prostiš. Jeste, veliki deo sam učila i to zato što volim, ali ono što nisam volela ili kad nisam prosto želela snalazila sam se idući putem kojim se češće ide. Nije mi strano ni da prepisujem, ni da pravim puškice, ni da imam bubicu, ni da došaptavam drugome, polagala sam drugima pismene delove ispita za pare, prethodno bi samo uvežbala njihov rukopis par sati ... Tako da sam ja jedno đubre. I drago mi je da je tako.

Пре доста година, у најугледнију новосадску библиотеку дошао је на одељење информација нови човек. Прво је изненадио својим, без много претеривања, громким гласом. Мени лично допала се његова разговетна артикулација. Говорио је српски боље него Србин, мађарски боље него Мађар, презиме немачко а има и француске крви. Тако и изгледа... Касније сам се уверила да тако честито и ради - даје све од себе да помогне читаоцу, љубазан је, пажљив и стрпљив са сваким. Раније сам имала замерки на свим нивоима, од директорке до гардероберке, наравно и са супротне стране пребацивања мени, али док он није отишао у пензију све је лепо ишло и библиотека је била стварно наша, моја, твоја... Једног дана помоћ му је затражио један посетилац кога никако нисам трпела. С разлогом или без, бацила сам поглед преко рамена чудећи се што је библиотекар чак и са њим љубазан... Као да чита мисли, узвратио ми је поглед, и ја сам надаље и сама била љубазна са тим посетиоцем, наразговарала се с њим и понешто сазнала. Хоћу да кажем - да није био увек такав поштен човек, не би тако лако деловао ни на кога (поготову не на мене).

Е сад, ако затекнем и овде циничне коментаре, штоно веле - почећу да бијем.

(Смислила сам овакав пример:

» - Волиш ли ме?
- Ма волим те...
- Ааа... јеси ли срећна са мном?
- Пааа... С обзиром на то како си ноћас пред вратима загрлио буре с кишницом и уверавао га да није дебело... Могу рећи да сам доста срећна.«

- али ако сам случајно плагирала, ево из сећања грофице Софије Андрејевне Толстој):
»Ја сам извела чудан закључак из односа Л.Н. према мојој љубави за уметност. Нико неће разумети, па вероватно неће ни поверовати да, кад сам ја жива, тј. када волим музику, књигу, сликарство, људе који то заслужују, мој муж је несрећан, узнемирен, љут...
Међутим, кад му ја, као у оно време, шијем блузе, преписујем, када се бавим разним практичним пословима, и док тихо и тужно венем, дотле је мој муж миран, срећан, па чак и весео. И у томе је недоумица мог срца! Да ли да у име среће свог мужа угушим у себи све живо, да погасим свој ватрени темперамент, да заспим и да не живим - како је писао Сенека - да постојим безсадржајна.«