Zavidim vam, sujetnici neosujećeni. Hoću da i mene neko komplimentom ili dva spreči da vidim ko sam. Da se i ja primim i poštedim bede. Hoću i ja da srušim, ojadim, zavijem u crno, a onda se zacenim od smeha. A da i tad ispred sebe imam samo Jednog da me voli i da mi prašta kad ga konačno nazovem. Pa posle ispočetka.
Zavidim vam, o, vladari svog patuljastog carstva! Hoću i ja da ubedim sebe da vladam svime što dotaknem, mora da je dobro, i da neko uspe da me u dve reči ubedi da sam rođen da gazim mrave, i da tako mora biti. Pa da i tad odlučujem o životu i smrti, a da mi se nijedna žica u duši ne zategne. Da gledam umirućeg u ugašene oči, a razmišljam šta večeras da obučem.
Zavidim vam svima koji niste ja. Nisam li zaslužio da se radujem? Zar nemam i ja pravo da se ništa ne pitam? Hoću i ja to što to ti imaš. Hoću i ja malo ničega.