Osećaš taj hladan vazduh kako ti miluje lice. To je ta, poslednja, iskrivljena, hladnim uzdasima do stolice. Milioni misli ti baš sada prolaze kroz glavu, sva ona nerešena životna pitanja. Da, mogao si da budeš i bolji đak, mogao si čak da budeš i finiji prema maloj Kaći dok ste se zabavljali u drugoj srednje, ali to je sada davno prošlo vreme. Koračaš teže dok se znojiš u licu, svaka graška znoja otvara još jedno neodgovoreno pitanje. Vazduh ti postaje još teži, koža se nabrala od tenzije.... naježio si se.
Počinješ da se moliš iako ne znaš kako se to radi jer ovo ti je prvi put. A stolica je hladna, tamo u ćošku hladne sobe, nemo čeka tvoj uzjapureni dodir. Uplašen si, potom hrabar uzdignute glave visoko, onda pak arogantan dok srećeš poznata lica duž zelenoga puta.
Seo si i hladna je. Hvataš se jako za stolicu znajući šta te čeka. Nekako je još i udobna, smestio si se, navikao na njene krivine. I onda najednom
.
.
.
.
.
.
.
.
uz glasno PLOP dao si deo sebe koji više nikada nećeš dobiti nazad. Sve je to otišlo niz reku a ti si ustao zadovoljan i smeran. Okrećeš se i upućuješ joj poslednji značajan pogled...........bar do sledećeg viđenja.