П.: То је тачно.Ево ја лежим на плажи, ту сам већ хиљадама година, одмарам. Никако не умирем, само прелазим из једне реинкарнације у другу. Јуче су деца правила од мене и колега замак (лепа почаст, мада ја за почасти не марим) а већ сутра могу корисно да послужим у бетонирању нечије викендице или куд ме већ ветар нанесе... Неки одавде доживели су чак да их ставе у пешчане(!) сатове, где активно помажу човечанству да безбрижно скува јаје или направи чај. Немам жену, немам децу, немам плату, нећу имати ни пензију кад испуним старосни услов. Нико не може да ми прети, да ме прогони... Мени увек потаман...
А гледај звезду - робује! Стално брине како би се најела и sexala. Ничему не служи, осим да гања и бежи - то се зове ланац исхране. Мени храна не треба - шта ће ми? Она без хране и воде не мож' да опстане, a онда, шта? - остаће ту под носом (вашим, ја немам нос) да се уквари...

З., (последњим снагама): Ако... Зато ће мене кад будем крепала да осуше и ставе у креденац за успомену, а ти ћеш да завршиш знаш 'де? У мачкином лавору...