AJMO NA KAFU
Kada treba da raskineš, požališ se, zaprosiš, slažeš, saslušaš, ili prosto popričaš sa nekim, ti mu kažeš: „Ajmo na kafu!“. Kafa je običan porok. Niko zaista ne uživa u kafi – bljutavom bućkurišu specifičnog ukusa koji diže pritisak, već u stvarima koje su vezane za ajmo-na-kafu frazu. Možda ideš na kafu sa nekim koga dugo nisi video, možda sa partnerom, sa prijateljima, neprijateljima, ili pak poslovnim saradnicima. Kada biraš ambijent za „pijenje kafe“, razmišljaš o čemu ćeš sa tom osobom razgovarati, odnosno šta je tebi ta osoba, a ne o tome kakva je kafa (kapućino, nes, moka, espreso...) u tom lokalu (da ne kažem kafiću, jer je sasvim moguće da u tom „kafiću“ ne služe kafu). Kada se napokon nađeš sa tom osobom, krenuće priča i kafa te neće baš mnogo zanimati, štaviše, srknućeš par gutljaja, zapaliti jednu dve i bataliti (kafu).
AJMO NA KAFU.
