Имадох давно једног ортака залуђеног хемијом. Не жаргонски хемијом, већ буквално. Да, јеботе, има и таквих. Константно га је дрмала нека **социјална фобија**, сећам се како смо га спрдали што још ниједној девојци није пришао за својих двадесет година у гузици, а он се јадан одмах почео **чивтати** на наше спрдње. Требам ли уопште напоменути да није јебао, не само то вече већ никад.

Звали смо га често на наше **опите** ал' јок, ни да присмрди. Преферирао је да остаје у своја четири зида и да свира **чембало**. Јеботе, знате ли ви икога ко свира чембало? Каква **изгоретина**, овакви се једном у сто година рађају. А заљубио се у једну **Лену**, но никако да започне конверзацију. Знао је по двадесетак минута да смишља тему и прве речи које му из уста изађу буду нешто типа: "Е, јеси можда чула за **диетиламид лизергинске киселине**?" или "Имам овакав тен зато што користим креме од **арбутина**, хоћу да имам то аристократско бледило.".

Питам се где ли је сад, да ли је нашао неко девојче да га сатима слуша како лапрда о **дуализму** и да влажи на његово познавање периодног система елемената. Могу главу да дам да је безброј пута одгледао све сезоне Брејкинг Беда и да свакодневно користи фразу - "Ај ем д ван ху нокс". Ваља и такве људе имати у животу, чисто да те с времена на време подсете колико си заправо досадна и нормална особа. Или бар тако мислиш..