Bugarin
onaj najgori, zeleni ispljuvak, koji je skupljan u plucima pusaca duze vreme, u ovim zimskim danima;
kada vise-decenijski pusac prozivede onaj nadaleko poznati zvuk: aaaaahhhhhrrrrrrkkkkk, ffffljjjuuuussssss, tada bugarin boje zabe zarazene kugom cija ledja lizu portorikanski narkomani, izleti iz najcrnjih dubina njegove pusacke duse, i stroposta se na asfalt;
bugarin nije obican ispljuvak koji se raspadne na malo jacem povetarcu, ili ima onu svetlo-zelenkastu , benignu, boju....ne, ne...bugarin je kompaktna celina koja se ne raspada ni nakon tornada. Ta mala, odvratna zelatinasta masa, kada sljusne beton, postojano zauzme svoje mesto pod suncem i Bogom, ponosno prkoseci naletima jezika pasa lutalica i nepazljivih prolaznika, uz male i privremene vibracije, i ceka nevine zrtve da se okliznu i zavrse kod ortopeda.
naravno da postoji mnogo primera kada su nevini ljudi zgazivsi na bugarina, udarcem o pod izgubili svoju telesnu celovitost, ali ovo je jedan mnogo interesantniji, i autenticniji primer:
dve malcice dementne bakice se setaju ulicom i pricaju, ni same ne znaju o cemu, kada jedna ugledavsi ogromnog bugarina pod svojim nogama, rece:
"Jaaaaoo Milunka moja, kakva sreca, vidi sto sam nasla zlatni medaljon!"
Milunka se savi da pokupi "medaljon" , i kako se kompaktni bugarin rastego pod njenim prstima, ona rece:
"Jaaaooo Radojka, pa ima i lancic!"
*autor namerno u celom tekstu pise bugarin malom pocetnim slovom
