Ležao je dugo sklupčan u senci četinara nadomak sela. Bili su tako prokleto srećni i mrzeo je svaki osmeh koji je sekao tišinu livada. Bedna skupina životinja krila se iza oroza koji su potezali strah, bes i osveta. Taj oroz mu je govorio da nisu ništa manje životinje od njega. Ali sve će im vratiti.

Koje su boje moje oči u ovoj noći?
Koji je to motiv sto me navodi na zločin?
Šta to budi poriv tera napolje da lovim?
Zasto krv gori samo kad im kosti lomim?
Volim kad se bori a nemoćan da se skloni.
Što dalje gonim nestanem pa pred njim stvorim se.
I opet nestanem, iz mraka vrebam,
čekam da nabaci smešak pa napadnem na keca.
Jos nije svestan kakva se gozba sprema.
Izbacim nokte komadam komade mesa.
Ko nikad besan, dok sa neba munja seva,
rika ledi krv u veni griva njiše se od vetra.
Kisa spira krv sa čela, čopor skuplja oko tela.
Kidaju komade mesa nestaju dalje iz sela.
Kiša spira krv, samo to ostaje za nama,
u noći punog meseca osveta je tako slatka.

Dok kiša pljušti sklupčan ispod jelke grlim
sve što seća me na nju, poklon par dana pre smrti.
Grlim svoje štene, telom zaklanjam od kapi,
kiša će stati do jutra al ja nikad necu stati.
Nikad prestati da koljem dok ne sravnim celo selo,
čopor je rasut po šumi a seljani traze telo.
Osećam njihov bes vidim baklje kroz dolinu,
dok lavež pasa razbija smrtnu tišinu.
A previše su blizu štene skrivam iza žbuna,
predajem poslednju lekciju: "Šta su život i ljubav".
Moram zavarati trag da sklonim ih od njega,
trčim prema njima više uplasen no besan.
Olovo pod krznom, osećam ugrize kera,
crpim poslednje atome snage pa padam na leđa.
Ležim u lokvi krvi jos par sekundi svestan,
gledam slave moju smrt kao sto su njenu nekad.

Još dugo sam ležao tamo. Sekli su trofeje i ukrase za svoje bedne domove kao simbole junaštva i lukavosti a lediću im krv u žilama svakim svojim urlikom u noćima okupanim mesečinom.