Сав мој живот, од када сам сазнао да постојим па све до дана данашњег је једна велика туга коју прожима плач, недостаци, жеља за нечим недоступним и црнило бдења над вољеним стварима које нестају као однете стравично хладним дахом ветра у ноћи.

Не умем да се смејем више, не умем да поделим срећу са другима пошто те среће и нема и сваког дана када се погледам у огледалу замућеним сузама у мојим очима схватим да сутра не постоји. Схватим да сутра може да донесе само бол, патњу и немоћ. Свако сутра ће бити све страшније и бојим га се.

Желим да се не пробудим. Желим да сутра у ово време лежим хладан, укочен и већ заборављен.

Заборављен и спокојан, заувек.