Dečja bezbrižnost
Давно заборављен осећај, који бисмо радо желели да вратимо. То је она ултимативна боли-ме-кита-за-све равнодушност. Наравно, понекад нешто наруши тај идеални свет. Али не задуго.
Београд, 1999. година, НАТО агресија
Првог дана смо дрхтали од страха, скривени испод чаршафа, тек повремено упућујући бојажљиве погледе ка небу. Звук сирене за узбуну је парао уши.
А већ трећег дана смо малтене сви били напољу, јурцајући за лоптом и пентрајући се по дрвећу. Сви немири и неспокој су нестали, као руком однешени. Никакве але које бљују ватру и бомбе нису нас могле омести у игри.
Komentari
igrali frizbi svaki dan sa rezervistima.bilo je to dobro vreme:))
meni su dali da nosim pusku kad sam imao 7god
toga se jedino i secam iz tih dana
:)
и мени су дали да носим пушку...имао сам 27 год...:)) јеб га...++++
Svako je imao svoju pušku... svi smo bili u relativno istom položaju...:)