Светиња у кући. Икона која се чува на дну прашњаве кутије која се налази на тавану и која се вади само када је неко веће спремање. То што је она затурена не значи да није битна. Баш због тога се и чува на тајном месту као најважнији документ.

На слици је твој деда кога никада не би препознао. Старац са дугим брковима и више пега на челу него далматинац је овде јуноша у пуној снази. Иако је дете са села, има фризуру (која је направљена специјално за фотографисање) као холивудски глумци и јебачки поглед којим не гледа у апарат већ негде ка ливади на краве које пасу. Озбиљан израз лица, очи скупљене као да сере и све то да би испољило његову забринутост за своју отаџбину за време окупације. Ако је цео на слици онда ће или стајати као у строју или ако седи онда је смештен на столицу као по казни. Леђа су права и груди избачене напред да се види да су му се преци борили као хајдуци против Турака и они најскорији прешли албанску Голготу. Има мале бркове, фино поткресане, који показују његову зрелост и време да се жени. На себи има шивено одело које је узео код локалног шнајдера од својих пара када је на пијаци први пут сам продао вола.

Што се тиче саме фотографије, она је већ пожутела али се види да је доброг квалитета. Деда је у фокусу и светлији је него ћошкови фотографије. Она је четвртастог облика али са исецканим крајевима. Позади је пенкалом написано "форографска радња Драгутновић - Шабац" а у ћошку "Дуваниште 23.5.1942.".

Слика ће код деде изазвати носталгију за једноставним животом и трауме из рата и пробудити алберта који је чучао у њему. Тада креће незванична историја Срба која јебе и Деретића у мозак са убацивањем небитних података о цени брашна и игранкама са најбољим пичкама у селу. Час историје се завршава ратно-љубавном причом где у заробљеништву у Италији проналази своју сродну душу, Антонију, коју после рата више никада неће видети, никада неће преболети и због тога ће се на крају из туге оженити твојом бабом која није била његова Ђулијета, али је ипак знала добро да кува.