Detinjstvo u periodu '15-'18
Ustaneš ujutru, opereš zube, nahrani te otac jer majka radi, a on sedi kući i čeka da ga pozovu da negde nešto istovari, iskopa, izlopata, pustiš televizor i vidiš Vučića bar deset puta kako sere dok stigneš do crtanih kanala, sad ih bar na IPTV ima koliko hoćeš, nekad bio samo Kartun netvork. Pustiš neki crtani za čiju je izradu trebalo manje vremena nego što sam crtani zapravo traje, otac u međuvremenu kleči na pragu i u suzama preklinje sudske izvršitelje da dođu sledeći put, majka se vraća s posla i počinje da zapeva i kune još sa kapije. Kad te smore crtaći, uzmeš tablet ili telefon pa ih drndaš dok ne počne Sunđer Bob. Kajganu nema ko da ti spremi, jer zet ne razgovara sa taštom, a snajka ne razgovara sa svekrvom. Deda ti kupi poneki slatkiš i pecivo od onih para koje mu preteknu kad izađe iz apoteke. Drugu decu viđaš samo po igraonicama, jer se niko ni sa kim privatno ne druži i dečiji rođendani se više ne prave po kućama. Naravno i u predškolskom, gde svakodnevno nanosiš ili trpiš vršnjačko nasilje.
Ali ovaj crep sad kako peku, što ne puca i ne kruni se, i onaj pre 20 godina, ne mogu da se porede. Ne vraćajte nam stare crepove!
Дух Прошлости · 25. dec 2017.
