Pišem ti ove redove, jer te najiskrenije volim. Ti si mi pružila dane ispunjene najslađim smehom od srca, kvalitetnom zabavom, pa je čak bilo i momenata kada sam saznavao nove stvari o svetu oko sebe. Čitajući svakojake ljude na tebi, shvatio sam da humor u Srbiji živi. I to kakav humor. Okupila si različite mentalne sklopove i umove, od najbritkijih i visprenih, do zatupljenih i plitkih. Okupila si i dobre i loše ljude, ali oni bi svoj karakter morali da ostave na tvojim vratima, i prosto budu kvalitetni radnici, jer drugačije ne bi imali prođu. Ti su te marljivi radnici i izgradili. Od tebe napravismo čudo, pojavljivala si se u svim medijima- televiziji, novinama, radiju. Mnoge estradne ličnosti su te citirale krijući da te citiraju, čineći time krivično delo krađe intelektualne svojine, kako bi sebe učinili inteligentnim u očima javnosti. Možeš se porediti sa vrhunskim fudbalerom. Godinama si bila najveća zvezda, pila najbolja pića, karala najbolje pičke, vozila najskuplje automobile, letovala po dalekim, egzotičnim destinacijama. Sve je bilo savršeno. Međutim.. Ah, to "međutim". Kao što to biva i u životu, kada se dostigne zenit i sve zaliči na perfekciju, kula počinje da se ruši. Tako si i ti, draga Vukajlijo, počela da se rušiš. Da se raspadaš. Pošto si za svojih pola decenije postojanja iscrpla sve moguće zlatne rudnike, morala si da se počneš zadovoljavati srebrom. Zatim je i srebra ponestalo. Okrenula si se kakvoj-takvoj leguri- bronzi. Nestalo je bronze. Osvrtala si se oko sebe, ali na vidiku ničega nije bilo, samo ravna pustara. Osim.. Eh, beše tu i jedna velika septička jama. Poterana glađu i žeđu, ti si, mila, počela da se hraniš govnima. Nekako se čini da su ti se čak i osladila, pa si nastavila da ih halapljivo gutaš. Govna su bila sveža i bajata, ukusna i neukusna, pa si rešila da osnuješ takmičenje za najbolje govno. Neka najukusnije i najsvežije govno pobedi! -ponosno si uzviknula. Naći će se već neko ko ga može i svariti. Onda si obolela od skat fetiša, pa si počela i da se razmazuješ govnima po svom prelepom licu. Naružila si samu sebe, jer si spustila svoje kriterijume ispod nivoa Mrtvog mora. A i ti sama si počela ličiti na isto. Mrtvo more fekalija. Iako još uvek leži dosta zlata na tvom dnu, ono ne može ugledati svetlost dana, jer si dopustila govnima da isplivaju, formiraju skramu na tvojoj površini i zakovu te, da ti više ne možeš disati. Ne znam, Vuko, šta da ti kažem više. Besan sam i ljut, jer je sve ovo što ti se dešava jedna velika nepravda. A ja ne mogu i ne umem da prećutim nepravdu. Da li ima nade za bolje i povratak stare slave? Ima, naravno da ima. Ali, da li će se iluzorna nadanja pretočiti u realnost, nije do mene da odlučim. Niti sam u mogućnosti da odlučujem o tome. Ostaje mi samo da se i ja nadam, zajedno sa tobom, da ćeš ponovo biti ona stara lepotica koju sam voleo. Ne želim da verujem da je to nemoguće. Ili me je samo strah da sebi priznam da ti je došao kraj, onoj Vukajliji koju sam poznavao? Ma.. Biću optimista.