23.jun, Beograd, 37 stepeni , cekam na stanici 88 u Zelezniku. Destinacija Ada Ciganlija. Vec 15 minuta autobus ne dolazi, ja se preznojavam, sunce me ubija, ispijam poslednje kapi koka kole. Govorim u sebi ovo je pakao...Konacno posle 17 minuta autobus na vidiku! Staje jedno 5 metara pored mene, iznerviran utrcavam u autobus, kad ono autobus pun.Jedva sam nekako usao...Ubrzo posle ulaska dobijam nekakv udar...nekakvu mesavinu vrucine i smrada...
Jebes mi mater ako napolju nije duplo hladnije.Molim Boga da mi oduzme zivot, da ne umrem u mucenju.Kapljice znoja slivaju mi se na celo...mokar sam skroz,od gaca pa do carapa...Stanica na Banovom Brdu, izlazi desetoro ljudi, a ulazi petnaestoro...Debela baba, sa dlakama ispod miske prilikom izlaska obrisa znoj od mene...Meni se povraca...Jedinu utehu pronalazim u prelepoj prsatoj devojci, koja se nalazi metar od mene...Buljim u nju, pokusavajuci da zaboravim ove uzasne stvari.Vozac naglo staje na semaforu...osmoro ljudi pada,od tih osam jedan covek na mene.Izvinjava mi se, ja mu kazem ma ok(u sebi mu jebem sve zivo).Temperatura u autobusu se iz sekunde u sekundu povecava...dok se neopisiv smrad povecava za "nesto" manje...
Sledeca stanica, druga pre Ade, prepuna je, vozac posle dugog razmisljaca ipak staje!Ulazi jos petoro ljudi, i maximalni kapacitet autobusa se ispunjava...Ja proklinjem dan kad sam se rodio, i kajem se sto nisam uzeo Taxi.
Konacno, stanica preko puta Ade, ja sam na sredini autobusa, polako se autobus ispraznjava, pokusavam da se proguram kroz onu smrdljivu, dlakavu, lepljivu masu(cast izuzecima)...Konacno uspevam, izlazim napolje, i radujem se svezini na 37 stepeni...