Дефиниције. Седамсто хиљада њих. Кратке, дуже, афористичне, озбиљне, ниђе везе, духовите, одвале, ојеби, кобјашњавања, обичне, лоше...
Обичне.

Обична дефиниција је ок. И то је то. Она може да буде граматички перфектна, правописно и краснописно прељепа, одељена на пасусе, читљива.
Прегледна.

Обична дефиниција може бити написана андрићевским стилом, избрушена, исполирана, угланцана, сјајна и бајна.
Али, нешто јој фали...

Тело вретено. Савршено. Појам прецизно дефинисан. Пример концизан, са тачно одмереном дозом хумора за потребе дефиниције. Ни премало, ни превише.
Али гримаса на лицу током читања остаје све време иста.
Нешто недостаје...

По начину нарације, линкованим деловима, квалитетно одрађеним заплетом у примеру било је очекивано ће се десити обрт у последњој реченици примера. И десио се! Ха-ха моменат није изостао у финишу.
Али.. било је очекивано...

И ха-ха моменат је потврђен смајлијем и триплусом у коментару.
Али гримаса на лицу читаоца је остала непромењена.

Шта то онда фали перфектној, а ипак тако обичној дефиницији, коју одмах заборавиш након читања?

Исто оно што фали концерту класичне музике где сваки музичар савршено свира своју деоницу од почетка до краја пиљећи у ноте и путоказе без права на грешку. Досадно брале.

Погреши. Почни малим словом. Напиши не знам спојено. Направи солажу по узору на џез гитаристу, покидај жицу на бас гитари покретом који ће произвести још бољи звук. То нико није очекивао! Дај лични печат. Испи криглу пива и убаци дозу ноншаланције у свој креативни излив. Притиснуо си погрешно слово, написао све из првог лица, помешао времена, просуо пиво. Па шта! Још боље. Смејеш се сам свом делу, не личи ни на шта. Али, заправо је одлично.

Убацио си фактор спонтаности.