Ja lud?! Ja sam samo neshvaćen, a i ne treba mi gomila. Gomila koja svakoga dana sve više oksidira i pretvara se u govna! Ja nisam govno! Čekam Kaćin odgovor, mislim o ispitima, pišem citate iz knjige koju sam upravo pročitao, nervira me cimer, komšija koji jedini nešto privodi na spratu, koji se šeta go po hodniku, šta hoće da dokaže?! Svi se nešto dokazuju, ja nemam potrebe za tim, a možda bi trebalo. Pijem, počeo sam pre dva sata. Gladan sam. Otići ću da pojedem pljeskavicu. Kenja mi se. Ići ću i to da obavim. Od sutra počinjem da ozbiljno učim, da li sam kasno počeo? Videću. U januaru ni jednu knjigu nisam pročitao. Bole me oči. Danas nisam vežbao, niti ću. I dalje sam jadan mali dečak, niko me ne voli(I'm just a poor boy, nobody loves me). Zašto hoću da sam prihvaćen, možda sam jednostavno takav čovek, težak. Onaj koga mnogi ne podnose, čak i ne kriju to, kao što mi ortak jednom reče. Ciljeve trenutno nemam, pokušavam da ih pronadjem. Naći meru, za mene možda cilj? A kod to dostignem, nove mogućnosti se otvaraju? Jedno je sigurno, suprotnom polu sam odbojan, zašto? Otkriti. Cilja nemam! Zašto? Izgubljen sam! Zašto? Sedam dana rok.