Free to play, израз познат међу гејмерима, који подразумева да је одређена игра бесплатна за играње, то јест њена основа је бесплатна. Да би неки играч осетио пун берићет и чар игре, мора да плаћа у месечним ратама. Наиме играчи који играју на налогу који је ''бесплатан'' у неким играма имају толико ограничења да им то дође главе пре или касније, што даље имплицира да им остају три избора, да плате игру или једноставно да престану да је играју и на крају увек остану људи, који виде обичну игру, игру у којој ће уживати без плаћања јербо битна им је релаксација и забављање.

Тај принцип лако је применљив и у ''правом'' животу.

На сваком ћошку ту су људи који носе брендирану робу, другу мајицу и други пар фармерки сваки други дан, јер не смеју да буду виђени како носе једну те исту ствар два пута у једној недељи. Робови мејнстрим тока, претплаћени на материјализам са мањком способности резоновања и разликовања материје од духовног.

Одмах иза њих су они који су једноставно дигли руке од свега. Утувили су у главу да су гори од других и да за њих живот нема сврху, неретко виђени испред драгстора или како носе кевину лампу од кристала из Бохемије не би ли купили џиџу или кокс.

И напослетку, они који живе живот најрационалније. Савесни, свесни, нормални, уживају у благодетима горепоменутог. Ретко кад компликују ствар јер су задовољни такви какви јесу. Обично чврсто обгрљени кругом породице и добрим друштвом, проживе један сасвим пристојан живот.