Mrak je poklopio bojište. Ostali su samo obrisi sunčevih zraka koji se odbijaju o oblake i daju im ružičastu crtu. Prekid je vatre. Vojnici na trenutak zaboravljaju na svoj zadatak, i čistim ljudskim osećanjima posmatraju taj veličanstveni miks hladnih i toplih boja na horizontu. Zapalili su po cigaru i jedu klot pasulj koji je na meniju od kako su otišli od svojih kuća.

Sedim u rovu, naslonjen na obrušeni zid stare kuće. I dalje ne mogu da verujem šta se dešava. Ženu sam ostavio kući. Deca mi fale više nego ikad. Mole se za mene. Obećao sam im da ću se vratiti. Ali, odavde nema izlaza. Znam to. Čujem krike, grcanje u bolu, uzvike i komande za juriš. Ne mogu više.
Vadim pištolj, potežem obarač. Drhtim od straha. Ili od žalosti. Drugom rukom sam zgrabio malo zemlje sa poda. Stisnuh je tako jako, valjda misleći da će manje boleti. Znate ono, kao kad stisnete pesnice kad vam daju bocu u donji deo ledja?
U tom trenutku, osetih nešto. **Grudno bilo** ovog komadića zemlje. Zemlje koju smo čuvali tolike godine, koju su branili naši preci i koju mi danas branimo. Ta zemlja je živa! Živa zajedno sa nama! Njom struji krv naših predaka, jer i oni kroz tu zemlju žive.
Bacio sam pištolj, ustao sa zemlje, podigao vojsku i objavio
*JUUUUUURIIIIIIIŠŠŠŠ!*...