Фудбал у кући је већ ушао у завршницу. Резултат је 4:4. Буразер креће у акцију, али ја са искусним клизећим узимам лопту. Крећем у контру, али он ме вуче за мајицу, али ја у паду шутирам и погађам гол(радијатор), а лопта се одбија и обарам свој кућни рекорд у разбијању саксија.

Ја: Гоооооол!!!
Мама: Шта си то урадио?
Ја: Ништа!
Мама: Јао црни сине! Па разбио си ми саксију, а ово је 6. саксија овог месеца коју мењам због твојих вратоломија. Иди по каиш(руком показује ка соби)!
Ја: Немој мама, молим те! Нећу више, обећавам!
Мама: Знам ја да нећеш. Иди по каиш.
Ја(скупљам храброст и тихо изговарам): Нећу.
Мама: Јуу! Шта рече?! Неђељко, да ли си ти чуо шта је твој син рекао?
Ћале: Мучи, почиње дневник!
Мама: Добро, ако ти нећеш да донесеш, ја ћу.

Враћа се са каишом.

Мама: Испружи руку!
Ја полако испружавам руке. Креће замах. Ја измичем руке, каиш промашује и почињем да се смејем.
Мама: Шта се смејеш?! Испружи руке!
Након тога се уплашим, па примим неколико удараца.
Мама: Јел ти доста?
Сложим неки тужан поглед и климнем главом.

Након тога ме буразер зајебава што сам примио "батине", али због победоносног гола ништа није битно.