Главна аутобуска станица. Десет до седам увече. Аутобус полази за десет минута а људи се множе као Кинези у Белој Цркви, Сврљигу и Малој Моштаници заједно и праве колоне попут оне четрес' прве. Ред дуг седамсто метара, хаотично формиран, покушава да дође до свог парчета папира. Учмалу сцену прекида глас који се зачу негде "испод домашаја сабље", полако повлачећи рукав од поткошуље:

Бељуљ (око 4 године): Имаш неке паре, брате?
А: Пусти ме у к***ц, касним на бус!
Бељуљ: Дај неке паре, бре?!
А: Ма, бежи бре, треба ми за карту!

Затим следи ситуација када генетска шифра проради као стомак након шес' кутлача пасуља:

Бељуљ: А то у торби, шта носиш то? Имаш нешто! Дај неки динар!?
А: Хехе, добар си, добар си...

Пошто види да никако ствар не иде на воденицу која у његовом случају окреће точак у контра смеру, мали Бељуљ прелази на план Б:

Бељуљ: Види слику! То лево је мој ћале. Морам неке паре да однесем кући! Дај неки динар!
А: Ма, ево ти, узми, само ме пусти више, оде ми аутобус! (вади кованице у апоенима од један, два и пет динара)

Нађени резултати се допремају до "погонског вратила" које обрађује податке:

Отац Сандокан (око 15 година): Шта ти је ово, мајке ти га циганске?!
Мали Бељуљ: Татко, то сам на слику на'ватао, фамилије ми...
Отац Сандокан: Ајде, враћај се тамо и поведи Мерсиду! Тако су ти и тетка и татко радили...