Зоки: 'де си, Јоле?
Јоле: Здра... Ау бре, тебра, каква ти је то шљива?!
Зоки: А, то? Овај, деда ме мало задланио.
Јоле: Деда?! Твој деда који у животу никога није ударио? Шта ли си то направио?
Зоки: Биће да сам сам крив: био у соби, висио на нету, кад деда на врата. "Синко, да ме послушаш нешто, да одемо сутра у забран, да оборимо два граничева трупца док још није почела да листа гора, да то лепо довучемо, па да се суши у облици годину дана, онда да истружем, па да се суши у даскама две године, све како Бог заповеда, и после да направим за себе један писмен сандук. Да се ви не трошите кад дође време, а и питање је шта би купили."

А мене нешто мрзело, одговорио сам му нешто: "Деда, а што да се цимамо сад по овој зими, кад то ионако не може да ти стигне."

Даље не знам шта је било, само ми је севнуло пред очима. Требало ми је неко време да дођем себи, а ни комп није боље прошао.