Тог за мене пресудног дана смо се ћале и ја као сав нормалан свет разгаћили на плажи, пили сокић, играли се у песку и у једном тренутку као гром из ведра неба...

Ћале: Морам на једно место, брзо ћу.
Ја: На које место?
Ћале: Шта те брига?!
Ја: Што ја не могу са тобом?
Ћале: Не може!

И наравно, ја, као и сваки радознали осмогодишњак, крећем за њим. Па и није било тако спектакуларно.