Keva: Sine, ajde mi pokaži kako se igra ova sa kartama?
Ja: (u trenutku gasim šta sam gledao) Mama, prepala si me. Kako to ulaziš?
Keva: Ulazim kako hoću. Nego, interesuje me kako se igra ta sa kartama.
Ja: (bezvoljno ustajem i ustupam joj mesto) Sedi. Dvoklikneš na ikonicu igrice. Mišem. Levim klikom mama! Kažiprst ovde, sad klikni.
Keva: Polako, ne mogu sve da pohvatam. Kako sad?
Ja: Klikni dvaput brzo. Ma ne tako. Daj ja ću.
Keva: Nemoj, mogu sama. Nisam nesposobna, naučiću.
Ja: (popizditis pri sredini) Klikni na ikonicu. (lupam enter i konačno se igrica otvara) Sad klikneš na ovu kartu i tražiš drugu na koju ćeš da je staviš. (ala sam joj objasnio ima da shvati za 50 godina).
Keva: Ne zezaj me. Šta sad da radim?
Ja: Evo gledaj kako ja radim. (pomerim par karata na svoje mesto i dam njoj da pokuša)
Keva: Znači kliknem, držim i pomeram je na ovu kartu?
Ja: Ne, mama, ne na tu, ta je manja od ove, treba ti veća od te. Evo. (popizditis pri vrhuncu ali pomeram kartu na kartu druge boje)
Keva: Ne može tako sine. Uvek se slagalo karo na karo, srce na srce, pik na pik i tref na tref. Zar si toliko glup.
Ja: (Popizditis prelazi granicu) U ovoj igrici moraš da kombinuješ sve karte dok ne nađeš rešenje i složiš iste boje i uvek podeliš novi špil.
Keva: Aaaaaa! Sad mi je jasno. (počinje da kapira stvari i nastavlja da igra i opet neko njeno čuveno pitanje) Da li može da se vrati potez?
Ja: Ctrl i z. Mislim ctrl i y. (ko li je stavio slova tamo gde im nisu mesta) Ne jedno pa drugo, nego dva odjednom. Taako. (konačno sam joj sve objasnio i odlazim u klonju da se smirim)
Keva: (dolazi do kupatila i viče) Sine, sve karte se popunile i ne može ni jedna da se pomeri. Šta sad?
Ja: "$-@?]{:((((((