Toplo, sunčano, subotnje jutro. Baš kao i svakog vikenda Snežana ustaje odmorna, naspavana i spremna za nov dan. Prilazi mužu i ostavlja trag na njegovim usnama. Odlazi do kuhinje i sprema svojim sinovima najbolji, moguć' omlet. Kad završi sa doručkom odlazi u dnevnu sobu i uzima najnoviji broj časopisa Fashion. Prelazi sa stranice na stranicu. Baca ga nazad na sto.
Uzima telefon i okreće broj najbolje drugarice iz osnovne. Od njihovog poslednjeg viđenja prošlo je dvadeset pet godina. Ko bi i reko'? Sves'ne toga odlučuju da se nađu u najbližem restoranu.
Tako i bi.
Obe razmišljaju šta da kažu, odakle da započnu razgovor. Ali, čim su se srele reči su same krenule jednoj od njih. ''Kako si ostarila!''. Da, to su bile prve reči. Obe sves'ne toga, nasmejaše se jedna drugoj i uputiše par lepih komplimenata, lepših od ovog prvog, sigurno.
Tu počinje dug splet priča o njihovoj mladosti, prvim momcima, štiklama, odeći, stanovima, deci, muževima i poslu. Da, na te zadnje tri teme su se najduže zadržali.
Nisu ni razmišljale da kad su se našle bilo je četiri sata, sad se već polako smrkavalo. Došao je trenutak da se ponovo rastanu. Obe znaju da se možda opet neće videti dvadeset pet godina i zato ubeđuju jedna drugu da se opet čuju za nedelju dana. Ali naravno, ko bi tome i poverovao. Za nedelju dana će im se toliko stvari izdešavati da će i same zaboraviti na njihov razgovor. Uostalom, imaju po četrdeset, a i osim druženja tu su obaveze prema poslu deci i mužu.
Tada se rastaju i opet padaju jedna drugoj u zaborav.