Тишина.Сабласна тишина.Коначно се све умирило и утишало.Монотонију кад тад прекине понеки самртни крик и ропац , понеки тихи јаук са поља , од оних којима је још остало снаге да пусте глас пре него што издахну.Одувек сам мислио да ћу отићи код Господа у жару борбе , у најжешћем ковитлацу битке.А гле , око мене ни звекет челика , ни јуначки покличи.Тишина .........мир и склад.Небо одједном добија ту лепу црвену боју , баш је у складу са овим широким пољем , лепа је ова наша Мајка.Ти први заласци Сунца су увек......увек.....Ах , тај јунски , тихи , топли поветарац.Просто милује све што дотакне , са лица ми хлади овај зној и крв.На ветру се лагано померају заставе са копаља побивених у земљу.Видим реку , она и даље тече као да ништа није било , као да је случајни , замишљени посве повучени пролазник који лагано корача удубљен у своје мисли , не обазирући се на оно што се дешава око њега.Тече.Осетих поново дашак ветра на свом лицу , скинућу калпак.Положих га на свилени турбан који је пао поред трупла на које сам се навалио..Црвени облаци на небу , Сунце даје своје последње знаке живота. Зажмурех и препустих се овом тренутку , време као да је стало.И онда ми кроз главу прођоше моје речи и мој завет.Света војска ко од арханђела пробрана.Наши редови су сијали као Сунце.Високо подигнуте главе са вером у Христа кренусмо да заузмемо своје место у Царству Небеском.Силе су се судариле , крв и варнице на све стране.Временом бука се све више и више смиривала , јењавала да би се свела на .....ово.Отворих очи.У даљини видим силуету , приближава ми се , носи крчаг у рукама.све ми се нешто више губи из вида како ми се приближава.Хм.Ово је ипак леп начин да се оде.Доказали смо.Доказали.Да Србија није ћилим из Ушака ,да Косово није свилени јастук из Брусе ,да Срби знају за нешто скупље од главе.Да Србија није шака пиринча да је позоба свака врана.Србија се сагињати неће , Србија не клечи , то је онај ''падишах'' сазнао на тежи начин.
Ја сам својом крвљу уписо границу......Одржао сам реч..........