Kaldrmaš
U gradu jedno, a u selu, nešto sasvim drugo.
Uglavnom se koristi za kategorizaciju potencijalnog zeta. Jebi ga, gradsko dete. To naučilo na gradski život, drvo u životu nije iscepao, nume da ore i drljači, ne sluša Mikija Gajića, nosi roze, zakašlje se kad pije rakiju(koju obavezno gasi), a pije je samo kad mora, tj. samo kad dođe u tazbinu. Pazi na ishranu, kravu video jedino na slici, pečenje ne jede jer je masno, da ne pominjem da nikad nije priklao svinjče, jer se onesvesti čim vidi krv. Kad treba da se promeni sijalica, zove majstora.
Ne ide po kafanama, jer je, jelte, on fin dečko koji ne zalazi po birtijima. Sluša samo Željkove, i zna po jednu pesmu Tome Zdravkovića i Miroslava Ilića. Ne zna da igra kolo. Pre će on da umesi slavski kolač nego pojedine snajke.
Nikad od njega domaćin kakav se traži!
- Ćero, kako ti se čini ovaj Milojičin mali?
- Čini mi se da je sirovina.
- Šta mu fali, može volu rep da iščupa?
- Ma kakvi bre ćale, nema šanse.
- Pa sigurno je bolji od onog tvog kaldrmaša što si ga dovela pre neki dan.
- Antonije je jedan divan dečko, i ja njega volim!
- Dobro, dobro. Ove godine nek ti on spremi drva. Nemoj slučajno da mi se pojaviš na vratima pre marta!
Otac Gavrentije · 9. okt 2013.
