Носталгични осврт на период детињства свих нас рођених пре 2000-те године и овог фамозног, двосмисленог и апсурдног закона о насиљу у породици... На време када је ћале још био газда у кући и када је могао слободно да сузбије и искорени клицу деликвенције из свог немирног и немогућег сина, и клицу зиљавлука из своје непослушне и бандоглаве кћери употребом поменутих предмета... Сетна успомена на времена када су ''тишина од 3 до 5'' и ''врати се кући до пола 8'' били за нас закон и амин... Када су деца у гостима седела као бубице и говорила само онда када их неко нешто пита... Када је ћале одређивао шта ће да се гледа и да се једе, и кад су речи: ''Јао, само кад ти дође отац'' и ''Рећи ћу тати какав си био '' имале оправдану тежину...
Природан, проверен и једини успешан начин за подучавање омладине реду и правилима и упућивање на прави пут... Јер деца(нарочито мала) те не јебу ни два посто, ако им се не наметнеш као доминантан, и покажеш ко је газда... А каиш је савршен за то... (Кабал се користио за теже случајеве и за посебне заслуге) Нема подлива, нема отока, нема прелома , само мала модрица да се зна како се третирају непослушност и безобразлук... Мала деца и не могу да те воле: она могу да воле куце, маце, зеке, мајмуне, покемоне, нинџа-корњаче, али син оца или ћерка мајку-никако... Могу само да те се плаше, а тако и треба: да те се плаше док су мали, да цвикају док не порасту, а кад порасту, научиће већ како се воле родитељи...