Онај класичан детаљ и иницијална каписла која служи да, као аперитив, уведе у причу целокупни остатак оног смарања/квалитетне приче (зависно од угла саговорника) и да распламса машту оног који се просерава до одређених граница. Него, слушајте! Ово је тек почетак.

Наша територијална припадност, поднебље или менталитет довољни су да успеш у ситуацији када покушаваш да набреклог павијана од спавања и ленчарења натераш да те саслуша јер јебеш то што беспомучно растежеш вилице уколико те овај не јебава ни два посто. Онда се ти напалиш као теретни воз и рашириш причу до лимита сопственог толерисања као што је Мухамед својевремено ширио исламску веру. Међутим, и пре тог ширења приче изговорено је толико речи које би, да се којим случајем купују, осиромашиле Бил Гејтса за оно време које је потребно продавцу љигаваца у Темерину да утрапи цео контигент истих чопору подивљалих деветогодишњака на екскурзији.

Израз из наслова у већини случајева прати блажени осмех који те позива да саслушаш и остатак, иако си већ тада делимично у фази потврђивања без да размишљаш о било чему. Нешто у фазону кад играш погађања загонетне личности са особом која о томе апсолутно не размишља. Па кренеш, **да ли је мушко**? – Не. **Да ли је женско**? – Не. Е, јебига сад.