Више, пуно, много, све. Речи које сам тихо изговорао чврсто стишчући песнице и бришући сузе са лица. Имао сам седам година тог снежног децембарског јутра 1971.
Налакћен на прозор гледао сам на брдашце обучено снегом и уживао у радосној дечијој игри. Речи песме саме су се наметале: "Снег је леп када санкамо, кад санкамо. Хајде заједно да санкамо, да санкамо." Желео сам и ја бити део те чаролије.

Тато, тато, гледам ову децу како вешто управљају својим дрвеним алама и праве најдивнијe геометријске фигуре у снегу. Тато, би ли ми санке купио?
:Шамар::Шамар:
- То што деца праве су геометријске слике а не фигуре, коњу недотупави.

Тада сам знао, Млађан више никада ништа неће тражити. Млађан ће имати.