Bilo je to pre koju godinu, necu da lažem nisam siguran koju. Porodica koja je raštrkana po pola Srbije okupila se u malom mestu pokraj jedne polu mutne reke. Nije preterano poznato mesto, mada ga zato i volim. Znam da se pod mojim krovom (moje porodice) okupila celokupna rodbina. Tetka i kompanija, uja odozdole sa juga,deda sa planine, sestra dosla sa severne ravnice, tebra iz Krage. I dan danas se čudim kako smo uspeli da sakupimo pare na taj dan bez povoda, kad smo dva dana ranije živeli bez struje na hlebu i šećeru. Al nema veze, ipak smo uspeli. Elem, tetka i kompanija došli su ranije kako bi pripomogle da se spremi gozba. Teča je malo lutao, davno nije video Petrovac. Odmah veče tog dana se dogegala i sestra (prati sestra smršala 14.7 kila), nosivši raznorazne slatkiše koje je pratila njena sada već pokojna gazdarica. To veče se nije spavalo. Svi smo bili budni, veselili se uz kolače i pivo, provodili se. Nije da nismo hteli ili mogli da spavamo. San to veče je odlučio da ode na odmor. Ni da ne provališ kako je jutro brzo stiglo. Do podneva je sve bilo postavljeno na raširenom stolu, do poslednjeg kolača. Ubrzo su stigli uja i deda, a pratili su ih i strina, stric, brat iz Krage i jos jedan brat. Ja mislim da niko nije ni skontao da se i komšija uvukao kojeg do tad nismo videli privučen mirisom hrane. Džukci iz okoline su nas se setili takodje. Kako bilo, sedeli smo mi za taj ovalni sto, pili, jeli, drali se, smejali se i plakali od sreće. U jednom trenutku, vidiš ti, ni svesni nismo bili kad su se meni, teči, dedi i uji ruke sudarile iznad masne šerpe. Svi se ućutaše.
Tenzija je polako počela se diže i raste. Pogledi su podsećali na oštre mačeve samuraja koja su se sama tukla. Dok su svi posmatrali sa zaprepašćenjem, nas četvorica smo polako počeli da posežemo za ostacima okrajaka od hleba. Nakon par minuta nepomičnog gledanja, tenzija postala toliko gusta da su žene počele polako da se udaljavaju, dok je strana brata iz Krage skroz nestala, isparila. Prvi sam progovorio: "Kako ćemo ovo da rešimo?". Odgovora nije bilo. Tenzija je bila tako gusta da se nožem mogla seći. Još jednom sam pitao. Ovoga puta, odgovor je bio dat, ali ne verbalno, već sporim pokretima tela koje su bile jedva uočljive. Potom sam rekao:"Ja sam najmladji, a najmladji dobija deo najsladji." Sa kiselim osmehom na licu ova trojica me nisu ni pogledali. Nekako, ja sam bio izbačen iz cele konverzacije. Uskoro je krenula klanica. Na sve se strane čulo:"Ti retardo nepismena #/$%/ ti mater....!!!" "Umukni se lopužo raspala, našao si da pljačkaš ovu porodicu....." "#"%%& ti materina...." "Kome bre ti psuješ mater babunu pijandurski..." " Umukni ti matora drtino, idi umri već jednom!". Ja i moja sestra smo sve to posmatrali umačući holesterol u najavi iz šerpe, ne dajući pet para. Dok se sve stišalo, svi smo saznali ko je šta o kome mislio, ko je šta radio, ko koliko koga voli...... Porodica se razišla, i od tad se više nismo ni videli. Neki su se izmirili, drugi su trajno ostali ljuti jedni na druge, a sve to zbog MOČE - donosioca istine i prenosnika pravde. I sestra se vratila sa svojih 14.7 kilograma, to se podrazumevalo.