Субота ујутру(читај, два сата после поднева). Наканиш се некако да сам зготовиш доручак или нешто што личи на доручак, а јестиво је, наточиш ладан јогурт, млеко, пиво(не осуђујем) и метнеш на астал. Хлеба нема, ти разгаћен, а сунце напољу жари ли жари. Ниси луд да излазиш. Срећом, нађеш један бајат крајишник на ивици плеснивости у кеси с хлебовима. Послужиће сврси да се преживи овај кобни оброк.
Прц.
Ко за курац, наслониш то парченце хлеба преко три капи млека које си случајно просуо по столу. А онда наступа пекарски и хедонистички Судњи дан.
Овај се есенцијални комад пецива тада претвара у гњецаву творевину гадну на додир и кушање, одвратно лепљиву смесу хладну под језиком. Квасан хлеб је дело самог Врага, покушаваш да га изједеш без обзира на његов квасни корпус, али увек, баш увек, у чељустима осетиш оно мало, мокро, душманско острвце, уништитеља мерака и укуса.

Чини ми се да би ми лакше било изаћи бос на усијане ексере, док ме Мотаро из Мортал Комбата бичује сајлом за вучу а четири бркате цветковопијачне бабе играју казачок пред очима, притом доћи до прве продавнице и пазарити свежа сува леба, него да поједем онај квасни, а невероватно болни залогај.